Mrzim Hungaroring

Pre četiri godine sam na ovom istom mestu pisao o tome zašto kad god čujem Hungaroring pomislim na Veliku nagradu Jugoslavije i ni do današnjeg dana ne mogu da razumem kako je zemlja koja je imala sve ono što tadašnja Mađarska nije - uključujući i gospođu Eklston - uspela da propusti tako kolosalnu marketinšku, turističku, pa na kraju i finansijsku priliku.

Malu utehu sam pronašao u činjenici da je Hungaroring - po skromnom mišljenju moje neznatnosti - sa svojim kratkim, sporim krugom i smešnim karting krivinama ubedljivo najgora staza u modernoj eri Formule 1. Koliko sam neobjektivan možda najbolje pokazuje da me nije pokolebalo ni to što su izvesna gospoda zvučnih prezimena - Sena, Mensel ili Šumaher recimo - bila upravo suprotnog mišljenja. Ne, moja tvrdoglavost u neprihvatanju Velike nagrade Mađarske istrajava i dalje, pa iako u današnjem kalendaru samo dve staze - Monca i Monte Karlo - imaju duži niz uzastopnih organizacija trke Formule 1, moja ponosna noga na Hungaroring nikad nije kročila. Najbliže što sam ikada doživeo, kada je u pitanju navijačko iskustvo i ta staza, je gomila mrkih pogleda tifoza sa Ferarijevim zastavama, na jednom malom grčkom ostrvu gde sam ispred televizora 2000. godine uzdignutih ruku, uz glasni uzvik propratio Mikin raketni put sa treće pozicije na startu do vođstva u prvoj krivini, koje više do kraja nije ispustio.

Nažalost, Mađari se izgleda nisu zbog mog stava preterano potresli, pa kako godine prolaze, sve je izvesnije da je jedini gubitnik zbog toga upravo onaj koji je propustio da uživo prisustvuje nekim od sada već čuvenih priča Formule 1, odnosno - ja.
Prvo izdanje trke, recimo, nije bilo naročito uzbudljivo, ako izuzmemo momenat koji je pomalo pretenciozno proglašen najboljim preticanjem u istoriji. Možda i nije najbolje - za tu titulu je konkurencija strašna - ali svakako je spektakularno, koliko zbog toga što je Nelson velikog Airtona obišao sa spoljne strane krivine, toliko i zbog nestvarnog proklizavanja žuto-bele turbo zveri koju je Pike ukrotio „kontrom" u stilu najboljih reli vozača:

U naredne dve trke po jednu pobedu su zabeležili upravo gornji akteri, a onda je došla nezaboravna 1989. godina. Dozvolite mali uvod. Te sezone, Ferari je predstavio prvi automobil koji je za njih dizajnirao Džon Barnard, Ejdrijen Njuji te ere. Ne samo da su crveni automobili imali 12-cilindrične motore, po prvi put još od 1980. godine - te sezone dominantni Meklaren je recimo koristio Hondin V-10, dok je 16 od 20 timova imalo osmocilindrične agregate - već je Barnardov divni Ferari 640 u Formulu 1 po prvi put uveo poluautomatski menjač sa ručicama za promenu brzine iza volana. U konzervativnom Maranelu, inovacija tog tipa je dočekana sa popriličnom skepsom, pa čak i kada je Mensel posle prvog testa izjavio kako više nikad ne želi da vozi automobil sa klasičnom ručicom menjača, Barnard je morao da zapreti raskidom ugovora pre nego što je poluatomatski menjač konačno prihvaćen. Ipak, intrige unutar tima su toliko usporile razvoj automobila da je Ferari na prvu trku sezone stigao a da 640 ni jednom na testu nije prošao celu distancu jedne trke.

Legenda kaže da je Čezare Fjorio, tadašnji tim menadžer, čak sugerisao da se za prvu trku sipa samo pola rezervoara goriva, kako bi novi Ferari makar delovao brzo pre nego što, zbog neminovnog kvara, odustane. Kako Formula 1 ima filmski dar za ironiju, Mensel je tog dana naravno dobio, ali pošto život nije film, neizbežni kvarovi netestiranog automobila su uslovili da sledeća trka koju je automobil završio bude tek sedma runda šampionata, na Pol Rikaru. Na Silverstonu je zatim Mensel - kao i u Francuskoj - stigao do druge pozicije, u Nemačkoj je završio kao treći i na red je došla Mađarska.

Britanac je usled muka na kvalifikacijama na Hungaroringu krenuo sa dvanaeste pozicije, ali tog dana ništa nije moglo da ga zaustavi. Pedeset krugova kasnije, ispred njega je ostao još samo Sena i Najdžel je lukavo iskoristio priliku koja se ukazala kada se ispred vodećeg dvojca našao zaostali Johanson, pa je na cilj stigao sa neverovatnih 25 sekundi prednosti nad Brazilcem: „Od svih mojih pobeda i preticanja u karijeri, o ovome se najviše priča. Sena je bio jedan od najboljih vozača u istoriji, ali nije bio uvek sjajan kada ga pritisnete. Ja sam bio jedan od retkih vozača koji je umeo da ga stavi pod pritisak i to mu se nije dopadalo. Ovo je jedna od najboljih pobeda moje karijere".

Tri godine kasnije uloge su se izmenile - Najdžel je upravo na Hungaroringu osvojio svoju jedinu titulu, pet trka pre kraja sezone, ali je do pobede na trci stigao Airton. Na pobedničkom postolju, Sena je zagrlio velikog rivala i čestitao mu titulu rečima: „Svaka čast. Kakav divan osećaj, zar ne? Sada ti je jasno zašto sam takvo đubre - nikada ne želim da izgubim taj osećaj, a pogotovo ne želim da dozvolim da ga i drugi iskuse".

Najveći šok na Hungaroringu je ipak onaj iz 1997. godine, koji se - nije ni dogodio. Te sezone, Hil je kao aktuelni svetski šampion, posle nesuglasica sa Frenkom napustio Vilijams i potpisao za nejaki Erouz. Rezultat je bio očekivan, vozač sa brojem jedan na automobilu je u Mađarsku stigao sa isto toliko bodova iz deset trka. A onda se treće mesto na kvalifikacijama pretvorilo u vođstvo u 11. krugu - nakon što je Dejmon obišao Šumijev Ferari - i 35 sekundi prednosti u odnosu na drugoplasiranog Vilneva. Prvu, istorijsku pobedu za Jamahu (motor) i Bridžston (gume) je tog popodneva sprečio kvar hidraulike - u poslednjem krugu. Kažem vam, filmski dar za ironiju.

Sa Hungaroringa pamtićemo i prvu Alonsovu pobedu, 2003. godine, čime je postao najmlađi pobednik u istoriji Formule 1 (nakon što je tu titulu 44 godine držao Brus Meklaren), prvi trijumf karijere Džensona Batona 2006. u prvoj kišnoj trci u Mađarskoj, ali i spektakularni raspad odnosa u Meklarenu 2007. godine kada se Alonso pravio lud i zadržao Hamiltona u boksu taman dovoljno da ovaj ne može da započne poslednji brzi krug na kvalifikacijama. Naročito ćemo pamtiti 2009. kada smo umalo zauvek ostali bez Mase, posle bizarnog incidenta na treningu.

Kada se podvuče crta, statistika prve tri decenije trkanja u Mađarskoj - u najboljem stilu bikinija - nudi neke poprilično intrigantne detalje, kao što je samo 13 pobeda sa prve startne pozicije u dosadašnjih 30 trka, ili podatak da je još 2004. godine poslednji put do titule stigao vozač koji je iste godine pobedio na Hungaroringu (Šumi). Još interesantnije, samo je jedan vozač (Hamilton) u poslednjih 10 godina uspeo da pobedi sa prve startne pozicije, a Mercedes u eri novih, hibridnih motora, uprkos 41 pobedi na prethodnih 48 trka, na Hungaroringu u prethodne dve godine nije stizao dalje od treće pozicije.

Kako meni sve to ipak nije dovoljno, te ću očigledno nastaviti da se durim na pomen Velike nagrade Mađarske - radeći i dalje u korist sopstvene štete - ostajete samo vi da poželite Ferariju, i možda još pre, Red Bulu, da pomognu Srebrnim strelama da održe ovu novoustanovljenu tradiciju i ove godine. Zarad šampionata, koji upravo ulazi u svoju drugu polovinu.