Slinavko, šampion srca

Brazil i Formula 1. Idealan par, kao Han Solo i Čubaka, bioskop i kokice, Sajmon i Garfankl, Šerlok Holms i doktor Votson, Nova godina i sneg, kao Aberkrombi i Fič, fudbal i semenke, Džejmi i Sersei Lanister, u stvari ne kao Džejmi i Sersei - to je odvratno - više kao Borg i Mekinro, rum i Koka kola, Zagor i Čiko, Smit i Veson.

32 vozača, među kojima i trojica svetskih prvaka - sa ukupno 8 titula i 101 pobedom - dva autodroma, vatrena strast prepunih tribina i zavodljiva suptropska klima, ali možda još više predivno nepoznate, egzotične reči koje su nam proširile vokabular: Interlagos, Airton, Žakarepagua, Fitipaldi, Pike, Guželmin, Barikelo, Zonta. Ili moj favorit - Kopersukar.

Zvuči gotovo neverovatno da je Formula 1 u stvari poprilično kasno otkrila Brazil. Prva pobeda jednog brazilskog vozača desila se tek 1970. godine (sjajni Emo), prvog svetskog prvaka iz najveće zemlje Zelenog kontinenta smo dobili 1972. (takođe Fitipaldi sa svojim neponovljivim debelim zulufima), a godinu dana kasnije krenula je da se piše i istorija brazilskog Gran prija. Čast da organizuje prvu trku dobio je Interlagos, novoizgrađena staza u brdima Sao Paula, rodnog grada Emersona Fitipaldija. Na toj istorijskoj, prvoj trci, Emersonu koji je startovao sa druge pozicije su društvo pravila još trojica zemljaka - u to vreme neizbežni brat Vilson startovao je sa 11.pozicije, malo poznati Luis Bueno je krenuo kao poslednji, dvadeseti, dok se u trećem redu brazilska zastava ponosno šepurila pored Surtis Forda 29-godišnjeg Hozea Karlosa Paćea, prijateljima poznatijeg kao Moko.

Paće je, po već ustaljenoj matrici tih godina, u auto trke ušao zahvaljujući dobrostojećim roditeljima, ime stekao trostrukom uzastopnom titulom šampiona Brazila, pre nego što je početkom '70-ih svoju sreću potražio u Evropi. Uspeh u britanskoj Formuli 3 sledila je loša godina u Formuli 2, što nije sprečilo Frenka Vilijamsa da Paćeu 1972. godine ponudi mesto u svom zlosrećnom prvom pokušaju u najbržem auto sportu (Frank Williams Racing Cars).

Moko je bio nonšalantan, šarmantan, otvoren i beskrajno sujeveran. Timske kolege bi ga obično opisivale kao divnu osobu, i mada i Džon Surtis i Berni Ekleston, šefovi timova za koje je vozio u Formuli 1, tvrde da je Paće bio šampionski materijal, verovatno je fer reći da u tadašnjoj konkurenciji Stjuarta, Fitipaldija, Laude, Rojtemana, Šektera, Andretija, Hanta ili Petersona, Paće nije baš imao pravo da se nada tituli.

To, međutim, ne znači da Brazilac nije bio brz, a posebno se isticao na pistama sa velikom maksimalnom brzinom, o čemu najbolje svedoče najbrži krugovi na stazama kao što su Monca, originalni Nirburgring, opasni Votkins Glen ili stari Esterajhring. Pri tome, Paće nije imao mnogo sreće sa automobilima koje je tokom karijere vozio. Vilijamsov Marč u kojem je započeo karijeru je bio kanta, Surtis Ford tek malo bolji, i tek prelaskom u predivni Bernijev Brebem Ford u bojama Martinija, polovinom 1974. godine šansa za pravu borbu na vrhu se otvorila.

Paće je umeo to da iskoristi. Sezonu 1975. godine je otvorio startom iz prvog reda u Argentini, prvom pobedom u karijeri na drugoj trci sezone i prvom startnom pozicijom na trećoj trci, u Južnoj Africi. Na njegovu žalost, dok je karavan stigao u Evropu, Ferari je usavršio svoj čuveni model 312T i sezona je na taj način bila praktično okončana za sve, osim Nikija Laude koji je serijom pobeda stigao do svoje prve od ukupno tri titule svetskog šampiona. Za Paćea je tako šansa karijere nestala jednako brzo kao što se i pojavila, pa su dva podijuma do kraja godine, u Belgiji i Britaniji, predstavljali slabu utehu. Sezonu je završio na šestom mestu u generalnom plasmanu, što je, ispostaviće se kasnije, bio i vrhunac karijere dragog Brazilca.

Ako ne računamo tu jedinu pobedu, u drugoj trci 1975. godine, budući da se dogodila - na Interlagosu, u Paćeovom rodnom Sao Paulu. Bila je to tek treća trka u Brazilu, ali i treća uzastopna pobeda za domaćeg vozača, budući da je na prve dve trke trijumfovao neponovljivi Emo. Verovatno najzanimljivija statistika Velike nagrade Brazila kaže da je od šestorice Brazilaca koji su pobeđivali na trkama Formule 1, njih petorica trijumfovalo u svojoj zemlji, ali još zanimljivije - u svom gradu. Fitipaldi, Paće, Sena i Masa su iz Sao Paula i do pobede su stizali na Interlagosu, dok je dete Ria, Nelson Pike, trijumfovao na Žakarepagui. Jedini koji kvari ovu neobičnu statistiku je Barikelo, koji je 19 puta pokušavao da stigne do pobede u Brazilu, tri puta kretao sa prve pozicije, ali na kraju morao da se zadovolji samo jednim podijumom, za treće mesto, 2004. godine.

Mokova pobeda 1975. godine je za domaću publiku bila mnogo emotivnija od prethodnih trijumfa velikog Fitipaldija. Iako je do trijumfa stigao srećno, kada je do tada vodeći Žabui u poslednjoj trećini trke morao da odustane usled kvara motora - a ne sme se zaboraviti da je sreća tih godina vredela bar jednako kao i dobar automobil - to nije sprečilo oduševljenu masu da Paćea izvuče iz automobila, i zatim još dugo nosi na rukama i ramenima, dok je blago zbunjeni Hoze sa razdrljenim trkačkim kombinezonom, naherenim sponzorskim kačketom na glavi i ogromnim lovorovim vencem oko vrata pokušavao da razume šta se događa.

Naredna sezona je za Paćea bila unapred otpisana onog momenta kada je Berni prešao sa Forda na izuzetno brz, ali jednako nepouzdan dvanaestocilindraš Alfa Romea - mada je, sada crveni Brebem, i dalje sa karakterističnom trakom Martinija, ostao upamćen kao jedan od najprivlačnijih automobila u istoriji Formule 1 - tako da se nova prilika za dobar rezultat pojavila tek kada je 1977. godine Alfa preležala dečje bolesti. I Paće je ponovo umeo da pokaže šta ume u dobrom automobilu. Na prvoj trci sezone, u Argentini, završio je na drugoj poziciji, u Brazilu je zatim vodio sve do kontakta sa Hantom, posle kojeg je morao da odustane, dok je u Južnoj Africi na trku krenuo iz prvog reda, pre nego što su nastupili problemi sa automobilom.

Bila je to poslednja trka za omiljenog Brazilca. Uprkos konstantnom povlađivanju sujeverju, koje je igralo ogromnu ulogu u Karlosovom životu (smatrao je da nikako nije slučajno što su mu i supruga i oba deteta rođeni istog dana), pa je čak na nagovor ličnog spiritualiste 1974. promenio svoj dugogodišnji, prepoznatljivi dizajn kacige sa žutom strelom koja je kretala sa čela, jer je to „baksuz", sudbini nije mogao da pobegne. Iako je smrt tih godina vrebala iz kokpita svih timova i krivina i pravaca svih autodroma, Paće je život izgubio u - avionskoj nesreći. Manje od dve nedelje posle trke u Južnoj Africi, samo nekoliko minuta posle poletanja sa aerodroma Kampo de Marte u Sao Paulu, maleni Pajper se srušio u brdima pokraj Mairipore. Među trojicom putnika bio je i Moko.

Za sujeverne, materijala je bilo dovoljno. Paće se rodio, poginuo i stigao do svoje jedine pobede u Sao Paulu, a karijeru u Formuli 1 je započeo i okončao na istoj stazi - Kjalami u Južnoj Africi - u istom mesecu, martu. Za druge, ostala je samo tuga.

Kada je 1985. godine autodrom Interlagos promenio ime nisu ga nazvali po dvostrukom svetskom šampionu, iako je Emerson Fitipaldi po rođenju Paulista. Nazvali su ga Hoze Karlos Paće, po čoveku koji je samo jednom pobedio u Formuli 1, ali je za mnoge Brazilce bio šampion srca. Uprkos nesrećnom nadimku - Moko - čiji prevod krasi naslov ove priče.