Oda jednoj stazi

Kada je u drugoj polovini šezdesetih godina broj fatalnih udesa počeo nezaustavljivo da raste postalo je jasno da je jedini način da se taj trend zaustavi hitno podizanje nivoa bezbednosti na stazama, kako za vozače, tako i za redare i gledaoce.

Automobili su iz generacije u generaciju bivali sve brži a između njih i bandera, kuća, stena i jaraka u najboljem slučaju su mogle da se nađu sporadično raspoređene bale sena. I taman kada su vlasnici autodroma pod pritiskom nezadovoljnih vozača nevoljno počeli da pristaju na ulaganje dodatnog novca u ograde, šljunak za zone za izletanje i stare auto gume, pojavio se novi problem - na nekim od najčuvenijih autodroma zbog konfiguracije terena nikakvi ozbiljniji zahvati ili nisu bili mogući ili su zahtevali utrošak količine novca koja je bila van pameti za to vreme.

Jedino moguće rešenje u tom slučaju bilo je izostaviti takve staze iz kalendara i tako je začet smrtonosan trend koji je u narednih dvadesetak godina pokosio neke od najuzbudljivijih svetskih trkališta.

Prva je stradala originalna Spa, koja je sa svojih 15 kilometara kruga bila jednostavno preskupa za prepravke. Ista sudbina je uskoro zadesila i stari Nirburgring, Monžuik, Votkins Glen, Mosport, Zandvort, Brends Heč, Kjalami i bar još tuce staza na kojima su iskovane neke od legendi Formule 1.

Kao da sam gubitak takvih autodroma nije bio već dovoljan udarac, ono što smo dobili u zamenu je bilo uvredljivo loše. Generaciju potpuno bezličnih Zoldera, Eštorila, Manji Kursa, Harame, ili tragični američki kvartet Las Vegas-Detroit-Dalas-Feniks zamenila je visoko sofisticirana ekstravaganca bezdušnih Tilkeovih spomenika u Bahreinu, Koreji, Kini, Maleziji, Emiratima, Turskoj i Indiji.

Najneverovatnije od svega, za sport koji ne može bez polemika o svemu i svačemu, neistomišljenici svih godina, boja i oblika se vrlo lako ujedine oko toga kako bi dobra staza trebalo da izgleda. Za početak, mora da bude brza, jer brzina je ono što najpre očarava u auto trkama. Zatim je bitan krajolik - staze sa uzbrdicama i nizbrdicama su uvek bile mnogo atraktivnije od ravnih. Neophodan je i set krivina koje testiraju ne samo znanje već i hrabrost najboljih svetskih vozača, pružajući priliku da se preticanje pokuša na neočekivan način. Za kraj, smestiti stazu na geografsku lokaciju na kojoj ne manjka navijača, a koja je pri tome poznata po nepredvidljivim vremenskim uslovima. Lako, zar ne?

A opet, u celom kalendaru, uprkos utrošenim milijardama dolara širom zemaljskog šara, već trideset godina samo jedna staza savršeno ispunjava sve pobrojane uslove. Nova Spa. Magičnih sedam kilometara asfalta koji krivuda uzbrdo i nizbrdo kroz Ardenske šume u srcu Evrope, dok se u savršenom ritmu legendarne krivine i skriveni pravci nadovezuju jedni na druge - dramatična La Sors ukosnica uvodi nas u krug, sledi strašni i čarobni gospodin O Ruž, najbolja krivina na svetu, Kemel pravac gde će se sutra ako bude suvo tutnjati 340 kilometara na sat, pa strmoglavi spust niz Rivaž do Puona, ludo brze leve krivine koja zahteva potpunu posvećenost vozača i vodi u ravniji deo staze, ka čuvenoj Autobuskoj stanici i dalje u startno ciljni pravac. A onda sve ispočetka, još jednom, pa još jednom, i tako dok god u automobilu ima goriva.

Kada bi kojim slučajem današnja tehnologija omogućavala providne kacige, i tako nam pružala uvid u izraz lica vozača dok voze ovom moćnom stazom, ta neponovljiva mešavina koncentracije, oduševljenja, radosti, respekta i straha bi verovatno rezultirala prizorom koji bi sa lakoćom bacio u senku čak i svevremeni osmeh Mona Lize.

Možda će sutra Mercedes ponovo dominirati. Možda će ih na suvoj stazi Vilijams namučiti više nego što je to danas izgledalo moguće. Možda će trku odlučiti mudra timska taktika izbora guma i tajminga odlaska na servis. Možda će novi hibridni agregati platiti surovu cenu prvog susreta sa najboljom ali i najzahtevnijom stazom na svetu. Možda će se vremenski uslovi ponovo poigrati sa vozačima, ne bi bilo prvi put. Možda će se neko iz naredne generacije asova ovenčati slavom trijumfatora, ili će možda zlosrećni Alonso upisati jedini trijumf koji mu nedostaje u blistavoj karijeri. Možda će sutrašnja trka stati rame uz rame sa onom iz 1990, 1998, ili čak legendarnom trkom iz 2000. Možda.

Nije bitno. Jer, kao i uvek na Spa, ko god da prvi stigne do karirane zastave će dobiti trofej (a ovde na najvišem stepeniku podijuma nikada nije stajao neko ko to svojom veštinom ne zaslužuje), ali pobednici smo uvek svi: oni, koji savladavši sve izazove koje pred njih stave ćudljiva staza i prevrtljivo vreme stignu do cilja, i mi koji imamo privilegiju da jednom godišnje takvu veštinu i hrabrost gledamo udobno zavaljeni u naslonjače naših dnevnih soba.

Sutra je taj dan.