Šezdeset godina prokletstva

Noćna trka je verovatno dobra ideja za Bahrein, ali jednoj od manje uspešnih Tilkeovih kreacija vizuelni trikovi ne mogu biti od preterane pomoći. Staza bez karaktera, usred ničega, sa ogromnim prostorom za izletanje zahvaljujući kojem se ni ozbiljne greške ne plaćaju, koju uz to tradicionalno posmatra najmanji broj gledalaca na tribinama, visoko je na svačijoj listi trkališta bez kojih bi mogli, ili bolje rečeno morali. Nažalost, dok god Berni misli drugačije, osuđeni smo da se vraćamo u dosadnu ostrvsku kraljevinu.

Posle dve trke jasno je da za neutralne navijače nova sezona donosi potencijalno opasan (čitaj: dosadan) scenario po kojem se za titulu bore samo klupski drugovi iz Mercedesa AMG, dok su ostalima prepuštene uloge skromnih statista. Naravno da „statisti" neće prihvatiti predaju bez borbe, ali makar do Barselone, početka evropske sezone i tradicionalnog mesta za donošenje prvih velikih unapređenja vozila, naredne dve trke, u Bahreinu i Kini, predstavljaju samo vežbu za usavršavanje nepopularne taktike „ograničavanja štete". U Bahreinu, po suvom vremenu, između Mercedesovih vozača i karirane zastave mogu da se ispreče samo problemi sa automobilom, dok Kina nudi malo više nade kroz potencijalno promenljive vremenske uslove.

Servisnim podacima o tome da nas u Bahreinu čekaju dve DRS zone i 57 krugova, da Pireli donosi srednju i meku mešavinu, a da i kvalifikacije i trka počinju u 17 časova po našem vremenu mogao bih i da zaključim najavu trke, budući da što se timova tiče, važe iste premise kao što je to bio slučaj i pre prethodne trke.

Zato, ako se već Mercedesu smeši prva titula nakon davne 1955. godine, predlažem da se vratimo u tu, najtragičniju od svih sezona svetskog auto sporta, kada su poslednji put Formulom 1 dominirale Srebrne strele.

Priča u stvari počinje godinu dana ranije, 4. jula 1954. godine, u Remsu, domaćinu Velike nagrade Francuske. Na programu je bila 4. trka petog šampionata Formule 1. U prve tri trke najuspešniji je bio Huan Manuel Fanđo, sa dve pobede u svom Maseratiju. Nije zato bilo malo iznenađenje kada se Argentinac u Francuskoj pojavio za volanom novog tima u šampionatu, Mercedes-Benca. Nemačka ekipa je dvadesetak godina ranije dominirala u svetu auto-trka, ali 1950. godine, kada su posle Drugog svetskog rata u Evropi ponovo pokrenuta takmičenja, sećanja na užase rata bila su isuviše sveža da bi nemački tim mogao da razmišlja o takmičenju na tlu Francuske ili Britanije.

Četiri godine kasnije, smatralo se da je vreme sazrelo i rodile su se nove Srebrne strele. U prva četiri šampionata titule su bile rezervisane samo za italijanske ekipe, Alfa Romeo i Ferari, ali je Fanđo odmah, pobedom u Remsu nagovestio duh novog vremena. Mercedes Benc W196 bio je sjajan automobil, opremljen dvoipolitarskim osmocilindričnim motorom jačine od oko 250 konjskih snaga, koji se vrteo na nešto više od 8000 obrtaja. U sledećih godinu i po dana pokorio je svet u najboljoj tradiciji blickriga.

Prvo je sa još tri pobede u preostalih pet trka u sezoni 1954, Argentinac ubedljivo stigao do svoje druge, a Mercedesove prve titule. Za narednu sezonu, u timu mu se pridružio i Stirling Mos, bez ikakve sumnje najbolji vozač svih vremena među onima koji nikad nisu osvojili titulu svetskog prvaka*. Srebrne strele su bile nedodirljive.

Petog juna 1955. godine na Spa Frankoršampu Fanđo je zabeležio drugu pobedu te sezone i posle trke pohitao u susednu Francusku, gde se narednog vikenda vozila čuvena trka 24 časa Le Mana, uz Veliku nagradu Monte Karla i 500 milja Indijanapolisa, i do današnjeg dana deo najprestižnijeg trijumvirata u svetu auto-trka.

Kao što je to bio običaj sve do prve polovine 80-ih godina dvadesetog veka, najbolji vozači Formule 1 su redovno učestvovali i u trkama drugih trkačkih kategorija, od šampionata izdržljivosti pa do moto-trka. U Mercedesovom novom modelu 300 SLR, sa naprednom karoserijom od ultralakog magnezijuma su se tako u Le Manu našli timski drugovi iz Formule 1, Fanđo i Mos. Iako su na trci učestvovali i fabrički timovi Ferarija, Aston Martina i Maseratija, znalo se da će se borba za pobedu voditi između Mercedesa i Jaguara, koji je na trku stigao sa svojim D-tipom, i Majkom Hotornom kao glavnim vozačem. Na strani Mercedesa je bio jači motor, dok se britanska ekipa pouzdala pre svega u inovaciju u vidu disk kočnica, koje ostali timovi još nisu imali.

Svanuo je i 11. jun, najtužniji dan u istoriji auto sporta. U 15 časova po lokalnom vremenu, pred punim tribinama, krenula je najbrža trka u istoriji Le Mana. Automobili su dostizali brzine od 300 kilometara na sat, pa je iz kruga u krug popravljan rekord staze. Ekipe su se smenjivale u vođstvu, a na kraju 35. kruga prvi je bio Hotorn sa prednošću od nekoliko sekundi ispred Fanđa. Jaguarov as je upravo ulazio u startno-ciljnu ravninu kada je ugledavši obaveštenje iz boksa da stane zbog dolivanja goriva naglo zakočio. Hotornove kočnice, za to vreme izuzetno moderne, odreagovale su u trenutku i tako započele sled događaja koji će na kraju rezultirati, do današnjeg dana, najvećom tragedijom u istoriji auto sporta.

Vozači iza Hotorna jednostavno nisu imali nikakve šanse. Lens Meklin, kojeg je Englez upravo pretekao za čitav krug pre nego što se odlučio za naglo zaustavljanje u boksu, nije imao drugu mogućnost nego da pokuša da izbegne Hotornov Jaguar naglim skretanjem ulevo, pa ga je trenutak kasnije otpozadi udario Mercedes 300 SLR sa brojem 20, koji je upravo krenuo u obilaženje. Za upravljačem Mercedesa se nalazio lokalni miljenik, Pjer Leveg. Od siline udarca, Mercedes je poleteo kroz vazduh, udario u zemljani nasip koji je odvajao stazu od tribina i raspadajući se, odskočio pravo prema gledaocima. Pjer Leveg je ostao na mestu mrtav, pošteđen strašnog prizora uletanja ostataka njegovog automobila u publiku. Očevici kažu da je otkačena hauba poput giljotine odsecala glave gledaocima, dok su ostaci motora i prednje osovine sejali smrt po tribini. Kao da ni to nije bilo dovoljno, magnezijumska školjka automobila se zapalila, poslavši u smrt i one koji nisu bili direktno pogođeni delovima olupine. Samo nekoliko sekundi nakon sudara, Levegov Mercedes je u smrt odveo 83 osobe, uz bar još 120 povređenih.

Začuđujuće, iako su razmere tragedije istog trenutka bile jasne, trka nije bila prekinuta. Organizator je smatrao da bi prekid trke i izlazak gledalaca sa tribina zakrčio puteve i usporio dolazak ambulantnih kola koja su sa svih strana hitala u pomoć povređenima.

Osam sati posle nesreće, iz pijeteta prema žrtvama, Mercedes je rešio da se povuče sa trke, iako je automobil koji su delili Fanđo i Mos u tom trenutku imao dva kruga prednosti u odnosu na drugoplasirani Jaguar. Izveštaji lokalnih medija sa lica mesta da nemačka mašinerija ponovo seje smrt po Francuskoj bili su potpuno nefer, ali rane su bile isuviše sveže i Mercedes je to znao.

Zvanična istraga zaključila da je u pitanju tzv. trkački incident, dok su za tragediju okrivljeni niski standardi zaštite gledalaca. Kao rezultat, auto trke su privremeno zabranjene u Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Švajcarskoj (gde je ova „privremena" zabrana i dan danas na snazi), što je za konsekvencu imalo otkazivanje trka Formule 1 u tim zemljama, pa je te godine sezona okončana posle samo sedam trka. Fanđo je osvojio svoju treću a Mercedesovu drugu i poslednju titulu. Na kraju godine, ekipa iz Štutgarta se ponovo povukla iz auto trka, u trenutku kada je dominacija tek trebalo da počne.

Povratak u Formulu 1 smo morali da čekamo sve do 2010. godine, i danas, kada su Srebrne strele ponovo najmoćnije, vreme je da posle skoro šezdesetogodišnjeg izgnanstva Mercedes sa sebe skine senku tragedije u Le Manu, tragedije zbog koje su platili najvišu cenu, a da uopšte nisu bili krivi.

Zato, ukoliko ove sezone Hamilton i Rozberg pokore karavan, kao nekad Fanđo i Mos, to možda neće biti tako uzbudljivo za gledanje, ali će biti prvi korak u ispravljanju kosmičke nepravde nanete nekad davno ekipi trokrake zvezde.

A Fanđo? Posle 1955. godine osvojio je još dve titule svetskog šampiona, za volanom Ferarija i Maseratija, ali na Le Man se više nikada nije vratio. Italijanski timovi su nastavili da dominiraju, sve do 1959. godine, kada Australijanac Džek Brebem u Kuperu počinje britansku revoluciju auto-sporta, revoluciju koja traje do danas. Ali to je već neka potpuno druga priča.

"Iako ja zbog sirovog talenta i neponovljivog trkačkog karaktera na tu poziciju uvek radije stavljam Žila Vilneva".