Dosadni španski "matorci" ponovo pokorili Evropu

Reprezentacije Španije i Hrvatske su se pre finala srele u grupnoj fazi Evropskog prvenstva, kada su igrale nerešeno, ali tada je bilo očigledno da nisu dali sve od sebe, ne želeći da rizikuju povrede. Ovoga puta, u finalu, i jedni i drugi su opravdali očekivanja.

Španci i Hrvati su se preplitali u postizanju golova do sredine prvog poluvremena, kada Hrvati prave prednost od tri gola. Ponovo je hrvatska granitna "5-1" odbrana primorala protivnike na brojne greške, koje su potom kažnjavali u napadu. 

Sa druge strane, Španija u tom periodu nije mogla da se pohvali defanzivom, jer su im i osvojene lopte ispadale i nalazile put do hrvatskih rukometaša.

Delovalo je kao da su Španci na kolenima i da nisu svesni da igraju finale, a ne utakmicu grupne faze. Đordi Ribera je zatražio tajm-aut kako bi osvestio svoje igrače. To je i učinio. 

Ključna promena je bila postavljanje Gonzala Peresa de Vargasa na gol Španije, koji je vezao šest odbrana i nije dozvolio protivniku da postigne pogodak čak 11 minuta. U napadu su to iskoristili Horhe Makeda i Žoan Kanjeljas i napravili preokret.

Nastavili su agresivno i u drugom poluvremenu, kada su ponovo vezali četiri pogotka bez odgovora Hrvata.

Ispostavilo se kasnije da je taj segment igre bio od ogromnog značaja i za konačnu pobedu Španaca, jer više od polovine poluvremena nisu postigli pogodak. Imali su pregršt izgubljenih lopti i praktično omogućili Hrvatskoj da se rezultatski vrati u meč.

Ipak, kada se u stranu sklone sve greške Španaca, odlučujuću grešku je napravio član hrvatskog nacionalnog tima Igor Karačić.

Pri minusu od jednog gola na minut do kraja, Hrvatska je imala napad za izjednačenje. Karačić je sa mesta plejmejkera poveo akciju, ali je tom prilikom napravio korake. Poslednji gol postigao je Aleks Dujšebaev i stavio tačku na finale i pitanje pobednika.

Kliše je reći da se istorija ponavlja, ali ovoga puta je zaista tako. Švedska je 2000. godine pokorila Evropu u Hrvatskoj, a istu stvar na istom mestu učinila je i Španija 18 godina kasnije. Dve godine nakon zlata u Hrvatskoj, Švedska je organizovala Evropski šampionat i ponovila uspeh. Španija je takođe u Stokholmu, takođe dve godine kasnije, odbranila titulu šampiona.

Španija je i najstarija ekipa na prvenstvu, što dodatno uveličava njihov uspeh.

Rukomet je jedan od najgrubljih sportova na svetu, pa zglobovi brzo i lako stradaju. Ovi momci, koji igraju već godinama, a neki od njih su i na zalasku karijera, poput kapitena Raula Entreriosa, bacali su se na svaku loptu kao da su omladinci tek željni uspeha.

Ovi momci, koji iza sebe već imaju zavidne rezultate, nisu odustali kada se Hrvatska rezultatski odmakla, već su se fokusirali i upisali novu pobedu, i to najvažniju.

Kao kada na basket u kraju dođe ekipa matoraca koju niko ne može da skloni sa terena. Ni oni najmlađi i najbrži, ni oni u treningu, ni oni koji žele pobedu više od svih. Niko. 

To su sada Španci, dosadni matorci koji pobeđuju sve. Došli su da pokažu celoj Evropi kako se to radi, kako se osvaja Evropsko prvenstvo bez poraza.

Neki će otići u penziju, ostali će se i dalje baviti rukometom, ali jedno je sigurno – svi članovi ovog jedinstvenog španskog sastava ostaće doveka uklesani u rukometnoj istoriji.