Prednosti i mane polufinalista EP u rukometu

Posle dve grupne faze i sedam utakmica, četiri reprezentacije su izborile mesto u polufinalu Evropskog prvenstva u rukometu. U prvom duelu u Stokholmu sastaju se Norveška i Hrvatska, a nakon njih će igrati Španija i Slovenija. Ti mečevi razrešiće dilemu da li će titula šampiona ostati na Pirinejskom poluostrvu, otići u Skandinaviju ili će po prvi put doći na Balkan.

Jedina ekipa koja je u prve dve faze prvenstva upisala svih sedam pobeda je Norveška. Mnogi smatraju da je glavni favorit za osvajanje zlata.

Odbrana koju igraju Norvežani je klasična "6-0" zona, u kojoj su igrači raspoređeni na oko sedam metara od gola. Prave se snažni i čvrsti faulovi. Igrači su koncentrisani i vrebaju loptu kako bi presekli dodavanja protivnika, a zatim organizovali brz kontranapad i postigli pogodak.

Dve reči su dovoljne da se opiše napad Norveške – brzina i disciplina. Svaki igrač zna gde mu je mesto i gde treba da se nalazi u određenom trenutku, zbog čega sve lako teče i deluje jednostavno. Protivnik u većini slučajeva nema dovoljno vremena da postavi odbranu kako treba.

Sander Sagosen, najbolji strelac turnira i jedan od kandidata za najkorisnijeg igrača, predstavlja ključni faktor u igri Norveške, koji čini da ovaj tim izgleda kao "perpetuum mobile".

Ono što bi moglo da predstavlja problem je ako Sagosen, ali i drugi bekovi, "zakažu", jer onda neće biti pogodaka sa spoljnih pozicija. Norveška je preko bekova postigla preko 60 odsto golova. Ukoliko protivnik uspe da im parira u brzini, to će sigurno dovesti do pometnje u razvijanju brzih napada, što je zaštitni znak Norveške.

Hrvatska je upisala šest pobeda i jedan remi. Krunu njihove igre čini odbrana "5-1", u okviru koje je Domagoj Duvnjak najistureniji igrač. Tim sistemom terali su protivnike na veliki broj grešaka i nepreciznih dodavanja, a tako oduzete lopte su uglavnom konvertovali u golove.

Hrvati u napadu koriste sve adute. Za razliku od Norveške, gde jedan igrač vidno prednjači, u redovima Hrvatske se ključni igrači stalno menjaju. Ukoliko Duvnjak izgubi snagu, tu su Igor Karačić i Luka Cindrić da povedu ekipu. Ako krila ne mogu da se "upišu", tu je desni bek Luka Stepančić da razbije monotoniju u napadu snažnim šutevima.

Hrvatska kuburi sa povredama. Cindrić je preskočio poslednji meč u grupi kako bi se eventualno oporavio za polufinale, a Karačić je na meču protiv Španije zadobio povredu kolena. Pitanje je da li će moći da pruže svoj maksimum u borbi za finale, ukoliko uopšte budu bili u protokolu.

To bi značilo da će komandovanje i napadom i odbranom voditi Duvnjak, što će dovesti do umora i dekoncentracije hrvatskog plejmejkera, a samim tim i celog sastava. Stamena "5-1" odbrana bi tada bila lak plen za protivnike.

Španija ima isti skor kao i Hrvatska. U njihovoj igri ne postoji jedan sistem odbrane koji se stalno koristi, već su se prilagođavali protivniku, što im je i donelo uspeh.

Igrali su praktično sve zone koje se uče u školama rukometa, pa čak i "3-2-1", koja, ako se ne odigra dobro, ostavlja puno prostora protivniku za sprovođenje akcije. Međutim, Špancima je najčešće polazilo za rukom da dogovorenom odbranom sačuvaju mrežu.

Španija je postigla najviše golova na prvenstvu, jer u ofanzivi koristi sve prilike koje ima – organizovali su brze kontranapade, pravili višak za krila i pivotmena, pronalazili "rupe" u odbrani.

Pivotmeni Španije često prave blokove za bekove, koji to iskusno koriste za prolaz do gola. Ako bekovi ne mogu sami da izgrade priliku, stvara se situacija za pivotmene. Prikazali su jednu veoma skladnu igru, zbog koje i jesu šampioni.

Problem Španije je što se proces prilagođavanja protivniku nekada oduži i pređe i u drugo poluvreme, zbog čega se na nekoliko susreta mučila sa ekipama mnogo slabijeg kvaliteta (Belorusija, Letonija).

Ako protivnik ne dozvoli Španiji da se odlepi i nađe lek za odbranu koju postave, ni najbolji napad Evropskog šampionata to neće moći da nadomesti.

Slovenija je jedini polufinalista koji je osetio ukus poraza, i to dva puta. To ipak ne umanjuje njihov kvalitet.

Izabranici Ljubomira Vranješa su najčešće igrali odbranu "6-0" sa pravovremenim dubokim izlascima. Zahvaljujući visini, Slovenija posle Hrvatske ima najviše blokiranih šuteva, što pokazuje da se dobro nose sa pretnjama sa bekovskih pozicija.

Poslednja linija odbrane je i sjajni Klemen Ferlin, koji je najuspešniji golman među polufinalistima sa 65 uspešnih intervencija – zaustavio je svaki treći šut ka golu Slovenije.

Što se napada tiče, Slovenci su jako staloženi i čekaju pravu priliku da smeste loptu u mrežu. Flertuju sa pasivnim napadom, ali reše situaciju u svoju korist pre nego što im arbitri oduzmu loptu za neaktivnost. Mada taj napad nije zaista neaktivan, već taktički osmišljen tako da protivnici izgube fokus i postanu ranjivi.

Sa druge strane, kada imaju šansu, Slovenci umeju da reše napade u svega nekoliko pokreta.

Slovenija je zbog nekonzistentnosti u napadu doživela dva poraza – kada je trebalo da se prelomi, nije bilo realizacije ili su pravili greške. Protiv Slovenije je najvažnije biti fokusiran u odbrani. Uprkos dobroj odbrani i odličnom čuvaru mreže, Slovencima bi napad mogao da dođe glave u najvažnijim utakmicama.