Rukomet u Srbiji umire, devojke su mu dale "veštačko disanje"

Olimpijske igre, kvalifikacije, sedmo mesto – to su bili najčešći termini u vestima pred odlazak ženske rukometne reprezentacije Srbije na Svetsko prvenstvo u Japanu. Zbog takvih ciljeva se čini da fokus ekipe, a i javnosti, nije bio na takmičenju na koje se putuje, već na prvenstvu koje se održava tek sledećeg leta, a da je Kumamoto samo priprema.

Ipak, u datim okolnostima, bolje nije moglo da bude. Devojke su doživele tri poraza u devet odigranih utakmica. Jedan od Holanđanki, finalistkinja šampionata, drugi od Norveške, koja se bori za bronzu. Meč za peto mesto Srbija je izgubila od selekcije Crne Gore, protiv koje je poslednju pobedu na zvaničnim takmičenjima upisala još 2013. godine na Mediteranskim igrama.

Važno je istaći da je šesto mesto na Svetskom prvenstvu u Japanu najbolja pozicija Srbije i u muškoj i u ženskoj konkurenciji još od 2013. godine, kada su devojke osvojile srebro u Beogradu. Momci nisu imali uspeha na svetskoj smotri, ali su 2012. godine na kontinentalnom šampionatu bili drugi.

Napad jednostavan i efektan, odbrana mogla bolje 

Što se tiče igre na šampionatu, Srbija je pokazala raznovrsne opcije u napadu. Samo su polufinalisti – Holandija, Norveška, Španija i Rusija – postigli više pogodaka.

Nakon nekoliko "odvlačenja" i "zabadanja", bekovi su pronalazili odlično postavljenu Slađanu Pop-Lazić ili Draganu Cvijić na šestercu, a pivotmenski tandem je akcije završavao postizanjem gola. Njih dve su značajnu ulogu odigrale i u postavljanju blokova u napadu, kako bi omogućile nesmetan prolaz svojim saigračicama ka golu.

Ukoliko odbrana protivnika ne bi dozvolila dodavanje na šest metara, pravio bi se višak za krila ili bi bekovi preuzimali odgovornost sa devet metara. Bez mnogo filozofiranja – nekada je najjednostavniji rukomet i najefikasniji.

Međutim, u odbrani je škripalo. Još jednom je dokazana stara sportska floskula da "sve kreće od odbrane".

Igrala se odbrana "6-0", a u nekim situacijama i "5-1". Najčešći problem je bio nesporazum oko preuzimanja pivotmena – dve odbrambene igračice su čuvale jednu protivnicu, a to je otvaralo put za bekove i lak pogodak.

Dešavalo se i da pivotmen bude zaboravljen, pa bi usledila čista asistencija i realizacija. U nekoliko navrata delovalo je kao da su golmanke Srbije ostavljene na vetrometini.

Ipak, Katarina Tomašević i Jovana Risović su se odlično pokazale kao poslednji bedem odbrane. Skoro trećinu šuteva upućenih iz igre ka golu su odbranile, a Tomaševićeva je skinula i 10 sedmeraca.

Osim što će imati šansu da povećaju broj članova srpske delegacije u Tokiju 2020. godine, rukometašice su nesvesno učinile mnogo veću stvar. Činjenica je da rukomet u Srbiji nije na dobrom glasu i da je njegova popularnost sve manja. Svojom igrom i zalaganjem, rukometašice su vratile veru i nadu da će za taj sport u našoj zemlji doći bolje vreme.

Pokazale su zube protiv najjačih timova na planeti, što je u rukometu najvažnije. Bez previše režanja - dostojanstveno su ostvarile zacrtano, a to u sportu mogu da rade samo najbolji, jer se zna da je sport nepredvidiv. Ako već sada imaju taj luksuz, u budućnosti se mogu očekivati samo još bolji rezultati.