Damir Mikec za RTS: Streljaštvo, boriš se protiv samog sebe i imaš pištolj u rukama

Mikec je doneo upravo osvojenu medalju i zlatnu metu, a pored toga što je trenutno prati fudbal, objasnio je zato je izabrao streljaštvo i kada mladi treba da počnu da se bave ovim sportom.

Pratite li vi fudbal?

"Naravno. Svaki dan."

Da li vam bude malo krivo što toliko pažnje bude usmereno na fudbal, a vi i vaši sportiti donosite toliko medalja?

"Dobro. I ova vest se onako prenela. Naravno, fudbal uz Olimpijske igre je najpraćenije sportsko dešavanje na planeti i možda je tako posebno što je retko, svake četvrte godine. Lepo je što postoji nešto tako u svetu gde za neki događaj cela planeta stane. Puno mojih drugova je uzelo godišnji odmor da gleda svaku utakmicu."

Koliko je vaš sport popularan među mladima? Ko danas trenira streljaštvo?

"Uvek gledamo da nam dođu deca u četvrtom, petom, šestom razredu. To je nekako najbolja dob da se krene sa ovim sportom. Ja sam možda malo okasnio tek osmi, prvi srednje, ali eto ispostavilo se da ni to nije kasno."

"Moj klub ima tu sreću da smo stacionirani u osnovnoj školi. Imamo osinjak i uvek nam dolaze deca. Očarana su, zaista im se sviđa i onako bude tu kod mnogo njih ljubav na prvi pogled."

Nije ovo bila vaša ljubav na prvi pogled. Vi ste išli i na veslanje i na karate. Šta ste naučili iz tih sportova?

"I plivanje. Svaki sport mi je nešto dao. Uvek se sećam karatea koliku sam tremu imao kada u sred hale stojim i radim kate, gleda me neznam koliko ljudi, oko mene četiri sudije, a strogi. Ne smeš da napraviš grešku. Onda kada sam krenu da se bavim ovim sportom - šta se bojiš, tu si sam niti te ko gleda, boriš se protiv samog sebe, imaš i poštolj. Onda sam ja tom logikom išao još dok sam bio mlađi junior."

Ipak, nekako je to streljaštvo vaša sudbina. Imate tu neku Holivudsku priču. Vašu pravu ljubav ste upaznali zahvaljujući streljaštvu.

"Svi moji prijatelji, svi oni iskreni ljudi koji su uz mene ceo život, i naravno moja supruga, bez koje svega ovoga ne bi bilo. To je zasigurno. Šta je ona istrpela uz mene. Ipak, i mi smo pred neka velika takmičenja nervozni, i ponašamo se nekako drugačije. Jako puno smo odsutni. Treba sve to izdržati. Ona je samim tim i stub naše porodice, imamo dvoje dece, brine se o njima i zaista sam jo zahvalan na tome."

"Vozili smo se sin i ja kolima, on ima sedam godina. To su neki trenuci koji budu malo teški. Kaže, tata kada ćeš ti da završiš to pucanje, pa da budeš normalan tata, da budeš vaki dan kod kuće? Ostao sam bez teksta. Obajsnim mu da je to moj posao, da ja od toga zarađujem. Ali..."