Iz Segedina samo jedna olimpijska viza

Ovog puta, Svetsko prvenstvo u Segedinu, od 21. do 25. avgusta, bilo je ciljano kao takmičenje na kome bi trebalo izboriti što više viza za učešće na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Segedin je srpskim vikend turistima poznat kao meka povoljnih cena osnovnih životnih namirnica i bele tehnike.

Retko se obraća pažnja na pitomost i lepotu ovog grada u kome se reka Maraš uliva u Tisu, a još ređe se govori o bogatoj istoriji ovog meta, koje je dva puta bukvalno bilo zbrisano sa mape: prvi put su ga zapalili i poptuno uništili Mongoli u 13. veku, a onda ga je ogromna poplava, 12. marta 1879. godine, sravnila sa zemljom. Poginulo je više od 60.000 ljudi.

Tada je vladar , Franc Jozef obećao da će grad biti mnogo lepši nego što je bio pre poplave i podigao ga iz ruševina. Tako uže gradsko jezgro ovog trećeg po veličini grada u Mađarskoj, po arhitekturi pomalo podseća na centar Beograda...

U Segedinu obavezno treba videti Katedraln trg, kojim dominira Zavetna crkva. Nakon Velike poplave, meštani Segedina koji su preživeli, zakleli su se da će u zahvalnost Bogu podići veličanstvenu crkvu. Danas je ovo četvrta najveća crkva u Mađarskoj, a karakteristična je po tome što ima orgulje sa više od 9000 svirala.

Od Katedralnog trga , u šetnji Segedinom , put nas je odveo u glavnu pešačku ulicu u centru grada - ulicu Karaš.

Segedin nam je nekako delovao poluprazno, nema one uobičajene gužve, kao što je u srpskim gradovima, na primer, Novom Sadu ili Nišu.... ali ni glavna ulica nije krcata ljudima.

Ono što je ostavilo utisak na nas, osim grandioznosti Regatnog centra u Segedinu i adrenalina zbog učešća naših reprezentativaca na ovom važnom nadmetanju, jeste izložba fotografija Bence Matea, koju smo imali sreće da vidimo.

Ovaj mladi mađarski fotograf je u svom rodnom Segedinu postavio specifičnu izlozbu svojih dela , a postavka je, u visokoj rezoluciji, formata 3x2,5 m, u staklu i specijalno napravljenim i osvetljenim ramovima, izložena tj. poređana duž pešačke zone glavne segedinske ulice Karaš. Mate ima samo 34 godine, a pobeđuje redovno na konkursu koji organizuje Bi-Bi-Si za najbolju fotografiju divljih životinja. Na konkurs su prošle godine stigle slike 43195 fotografa, ali je opet pobedio fotografijom za koju je, posle bezbroj pokušaja i 74 dana provedena u zasedi, uspeo da ubeleži trenutak koji je želeo.

Kada je reč o onome zbog čega smo se i uputili u Segedin, Svetskom prvenstvu u kajaku, cilj je bio osvajanje što većeg broja kvota za učešće na Olimpijskim igrama u Tokiju. Srpski tim respektabilan, među snažnim momcima i devojkama, i olimpijski vicešampioni i jedna od najstabilnijih naših posada, Milenko Zorić i Marko Tomićević.

Od njih se nekako najviše i očekivalo, ali svaka nova trka i konkurencija koja vreba svoju priliku, ne poznaju i priznaju bivše zasluge ... Njih dvojica su nekako i najviše podbacili, nisu uspeli da se izbore za ulazak u finale discipline K2 1000, pa će naša najbolja posada morati da potraži neku novu priliku za plasman na Igre u Tokiju.

Do medalje je stigao - jedan od najmlađih, debitant u čamcu u najbržoj sprinterskoj disciplini na 200 metara, Strahinja Stefanović (21), koji se za to mesto izborio u konkurenciji najvećih imena srpskog, ali i svetskog kajaka: nekadašnjih prvaka sveta Marka Novakovića i Nebojše Grujića, šampiona Evrope Marka Dragosavljevića...

Veslao je hrabro mladi Stefanović u konkurenciji najiskusnijih asova na planeti, a zlato mu je izmaklo za 18 stotih delova sekunde. Sjajan uspeh mladića iz Bačke Palanke, koji je skoro petnaest minuta plakao kao kiša po završetku trke, što ukazuje kolika je želja bila da se ostvari dečački san i osvoji medalja na Svetskom prvenstvu...

Temperatura svakog dana nije silazila ispod 36 stepeni Celzijusovih. Malobrojna novinarska ekipa iz Srbije, bila je smesteni u Pres centar broj 3, na spratu, sa sunčane strane ovog velelepnog sportskog zdanja, na koji se dolazilo metalnim stepenicama, uz koje se svako od nas popeo , pa, najmanje, 30 puta dnevno i gde smo jedino i mogli da imamo dobar internet.

Snažan odsjaj vodene površine Regatnog centra u Segedinu, velika razdaljina između Pres centra i boksa u hangaru gde je bio smešten tim Srbije, zgusnuta satnica trka od ranih prepodnevnih časova pa sve do 19 sati, gužva gde god se okreneš, timovi iz celog sveta, čamci, takmičari iz obe konkurencije, više od 30.000 navijača na tribinama, jer, podsetimo se, uz vaterpolo, kajak je nacionalni sport u Mađarskoj.

U pres centru ljubazni domaćini Mađari nisu štedeli na vodi, sendvičima i kafi za novinare iz celog sveta: oko nas kolege iz Rusije, koleginice iz Španije i Brazila, vredni Japanci koji ne prekidaju kucanje na lap topu čak i dok hodaju od pres centra do regatne staze. Sa srpskim novinarima, u društvu, stalno nasmejana ljubazna portparolka Evropske kajak federacije, Nina Jelenc iz Slovenije.

Za pet takmičarskih dana pojeli smo mađarskog gulaša sa njokama dovoljno za, možda celu ovu godinu. Takmičari nam se hvale da je hrana ovde odlična i da je ima u dovoljnim količinama. Kažu da je najgore u Nemačkoj, kada organizator toliko štedi na ishrani za sportiste, da se ima više utisak da si u bolnici, nego na Svetskom prvenstvu.

Znali smo da našim kajakašima već par godina ne cvetaju ruže, ali smo se nadali da će možda biti bolje...

Treneri kažu da su svi u posadama dali smoj maksimum, ali da to, u ovom trenutku nije bilo dovoljno za nešto više od postignutog. Nismo baš skroz poverovali u to. Možda ostali nisu talentovaniji od nas, ali , rekli bi ipak da organizovanije, disciplinovanije i ozbiljnije rade.