Doping kao državni projekat

Kada su nakon pada Berlinskog zida otvorene arhive Štazija, tajne policije Istočne Nemačke, otkriven je najveći projekat sistematskog dopingovanja sportista u istoriji. Pod pokroviteljstvom Vlade Istočne Nemačke, uz budno oko Štazija, skoro dve decenije više od 10.000 nemačkih sportista bilo je podvrgnuto dopingu. Mnogi sportisti su bili dopingovani još kao deca, bez svog znanja, dok su posledice korišćenja ilegalnih supstanci bile stravične.

Borba protiv dopinga je jedan od najvećih problema savremenog sporta. Napredak nauke doneo je sve sofisticiranije tehnike dopinga koje moraju da prate savremeni testovi. Čitave karijere sportskih ikona, poput Lensa Armstronga, građene su na korišćenju nedozvoljenis supstaci. Dok se za doping smatra da je individualna odluka sportiste (ili tima) u jednom periodu, ova sportska anomalija je bila pravi državni projekat nekadašnje Istočne Nemačke.

Istočna Nemačka, je jedna od najuspešnijih država koja je učestvovala na velikim takmičenjima (Olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva). Od kada je 1968. godine samostalno učestvovala na letnjim Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju, zaključno sa Igrama u Seulu 1988. godine (bojkotovala je OI u Los Anđelesu 1982. godine), Istočna Nemačka je na pet letnjih olimpijada osvojila neverovatne 409 medalja (127 zlatnih, 129 srebrnih, 153 bronzane). Najveći broj medalja osvojen je u inidvidualnim sportovima, atletici i plivanju.

Na tri od pet letnjih olimpijskih igara Istočna Nemačke je po broju medalja završila na drugom mestu u ukupnom plasmanu (1976. Montreal 90 medalja, 1980. Moskva 120 medalja, 1988. Seul 102 medalje), dok su na Igrama u Minhenu 1972. godine sa osvojenih 66 medalja bili na trećem mestu.

Istočna Nemačka je i jedna od najuspešnijih reprezentacija u zimskim sportovima. Na šest učešća na zimskim olimpijskim igrama ova država je osvojila ukupno 110 medalja. Na Igrama u Sarajevu, Istočna Nemačka je sa 24 medalje bila najbolje rangirana reprezentacija, dok je na još tri olimpijade bila druga.

Uspesi na velikim takmičenjima, količina osvojenih medalja za zemlju koja je tada imala samo 17 miliona stanovnika i bila relativno nerazvijena, predstavljaju pravo čudo. Kada je 1989. godine pao Berlinski zid i kada je došlo do ujedinjenja Nemačke, otvaranjem arhiva zloglasne tajne službe Štazi, utvrđeno je da je iza svih uspeha stajao državni program organizovanog dopinga istočnonemačkih sportista.

Ako je otvaranje tajnih dokumenata samo potvrdilo ono u šta su svi ranije sumnjali, niko nije ni slutio razmere organizovanog dopinga i monstruoznost čitavog projekta.

Plan organizovanog dopinga poznatiji je pod imenom „Državni plan 14.25". Iza ove šifre krije se skoro dve decenije medicinskih i farmakoloških istraživanja u cilju pravljena supstanci koje će pomoći predstave istočnonemačkih sportista na velikim takmičenjima.

Iako nije jasan tačan datum kada se sa projektom počelo, smatra se da je od početka sedamdesetih godina prošlog veka krenulo organizovano dopingovanje uz blagoslov, podršku i nadzor države.

Ciljevi organizovanog dopinga bili su čisto ideološki. Bilo je potrebno da se dokaže ideološka superiornost (ovoga puta komunističkog sistema) i da se u sportskom okršaju, pre svega sa zapadnim, kapitalističkim sportistima, zabeleži pobeda. U to ime najmanje 10.000 sportista bilo je podvrgnuto sistemskom dopingovanju, sa ili bez svog znanja.

Prvi put dopingovanje nemačkih sportista zapalo je za oko sportskoj javnosti 1977. godine kada je bacačica kugle Ilona Slupianek, koja je tada težila 93 kilograma  na Evropskom prvenstvu u Helsinkiju bila pozitivna na anaboličke steroide. U vreme kada se na doping nije toliko obraćala pažnja, ni kazne nisu bile velike, Slupianekova je bila suspendovana na godinu dana, a kazna joj je istekla samo nekoliko dana pred početak Evropskog prvenstva u Pragu.

Iste godine laboratorija u Drezdenu, koja je vršila doping testove nad sportistima, dospela je pod kontrolu države. Od tada, laboratorija je vršila oko 12.000 testova godišnje i nikada nije imala nijedan pozitivan rezultat.

Nakon slučaja „Slupianek" sportisti iz Istočne Nemačke su tajno testirani pred odlazak na velika takmičenja. Oni kojima bi testovi bili pozitivni, isključivani su iz timova pod izgovorom da su povređeni. Kod onih kod kojih je doping sakriven, odlazili su na takmičenja. Takav način kontrole zaslužan je što skoro nijedan takmičar ove države nije uhvaćen na doping testovima.

Na svom vrhuncu, na nemačkom doping programu u jednom trenutku radilo je više od 1.500 doktora, farmaceuta i naučnika, sve pod budnom kontrolom nemačke tajne policije Štazi.

Ono što čitavoj stvari daje veliku dozu monstruoznosti je činjenica da je doping počinjao u ranim godinama takmičara. Postoje podaci da su mališanima od 11 godina davane nedozvoljene supstance, dok se upotrebom anaboličkih steroida kretalo sa 13 i 14 godina. To znači da su deca još u predpubertetskom dobu selektovana i praćena i organizovano dopingovana, neretko bez njihovog znanja. Nakon osvojenih medalja, slave i trijumfa, kako su završavali karijere, mnogi sportisti suočavali su se sa teškim zdravstvenim problemima izazvanim višegodišnjim dopingovanjem.

Bivša nemačka atletičarka Birgit Boze u doping programu našla se sa 11 godina. Danas Bozeova pati od teških zdravstvenih problema, kreće se samo uz pomoć štaka i trpi velike bolove. Za sve muke kaže da su krive „male plave pilule" koje su joj davali da pije još kao dete.

Trostruka olimpijska šampionka i svetska rekorderka u plivanju Rika Rajnih je po završetku karijere imala više pobačaja dok su joj se konstantno pojavljivali ciste na jajnicima.

Jedan od najekstremnijih posledica korišćenja dopinga iskusila je bacačica kugle Hajdi Kriger, koja je na kraju postala, odnosno postao Andreas Kriger, nakon operacije promene pola. Hajdi Kriger je sa 16 godina prvi put počela da se dopinguje. Samo je 1986. godine Krigerova uzimala 2,600 miligrama steroida, dok je recimo sprinter  Ben Džonson, kome je oduzeta zlatna medalja zbog dopinga, koristio 1,000 miligrama. Do 18. godine Krigerova je počela da razvija muške karakteristike i fizionomiju. Hajdi Kriger je 1997. godine otišla na operaciju promene pola kada je uzela ime Andreas.

U jednom intervjuu Andreas je rekao: „Oni su ubili Hajdi Kriger snabdevajući me pilulama. Hajdi je mrtva, nje više nema". On je dodao da mu je oduzeta odluka da svesno proceni da li je promena pola neophodna.

Zanimljivo je da je Andreas rekao da je Istočna Nemačka tada bila siromašna zemlja, da nisu imali voća i da su im pilule davane pod izgovorom da su to vitamini. Upotreba anaboličkih steroida i drugih nedozvoljenih supstanci upropastilo je mnoge devojke koje su razvijale mušku fizionomiju.

Mnogi sportisti iz Istočne Nemačke koji su uspeli da prebegnu u Zapadnu Nemačku (od 1976. do 1979. godine bilo ih je 15), prvi put su svedočili o neverovatnim stvarima koje se rade u domovini. Hans Goerg Ahenbah, skijaš i skakač koji je prebegao na drugu stranu rekao je da su mnogim 14-godišnjim dečacima skijašima Istočne Nemačke davane injekcije u kolena. On je dodao da  na jednog olimpijskog šampiona u proseku ide 350 onih koji su zbog testova postali invalidi.

„Mnoge devojčice, gimnastičarke, do 18. godine već su morale da nose čvrste korsete jer im je kičma propala od napora... Bilo je mnogo mladih ljudi koji su nakon intezivnih treninga postajali mentalno prazni, što je čak i gore nego da imaju bolne probleme sa kičmom", rekao je Ahenbah.

Prema pojedinim podacima, dve hiljade novih sportista svake godine je uključivano u program dopinga, dok se godišnje koristilo oko dva miliona tableta (anaboličkih steroida i drugih ilegalnih supstanci), ne računajući injekcije.

Mnogi sportisti koji su koristili doping u to vreme nisu bili ni svesni opasnosti koje korišćenje nedozvoljenih supstanci sa sobom nosi. Posebnu sigurnost davala je činjenica da je doping bio odobren od države i nadziran od strane doktora i naučnika.

Osim same države, i tajne službe Istočne Nemačke „Štazija", nosioci projekta državnog dopinga bili su Sportski klub Dinamo, kroz koji je prošao najveći broj sportista, pre svega atletičara. Dvojica bivših doktora ovog kluba, Diter Binus i Bernard Pansold osuđeni su 1998. godine, zbog toga što su u periodu od 1976. do 1980. godine snabdevali 19 tinejdžera sa ilegalnim supstancama.

Ipak, kao pojedinačni krivci indentifikovani su tadašnji sportski direktor Istočne Nemačke Manfred Hopner i bivši ministar sporta te zemlje Manfred Ivald. Obojica su 2000. godine osuđeni samo na uslovne kazne zbog učestvovanja u namernom narušavanju zdravlja sportista. Zanimljivo je da su obojica posvedočili da su sportiste dopingovali po naređenju najviših državnih zvaničnika te zemlje.

Lotar Kipke, bivši viši konsultant u Plivačkom savezu Istočne Nemačke, odlukom suda 2000. godine morao je da plati nekoliko hiljada evra i dobio je 15-mesečnu uslovnu kaznu, takođe zbog namernog ugrožavanja zdravlja sportista dopingom. Petorica atletskih trenera Dinama iz tog doba koji su priznali da su učestvovali u dopingovanju sportista nisu dobila skoro nikakvu kaznu, a dozvoljeno im je da se i dalje bave trenerskim poslom.

Više od 200 bivših sportista koji su se takmičili za Istočnu Nemačku 2005. godine tužilo je kompaniju „Janefarm" koja ih je snabdevala drogama. Više od 300 bivših sportista je tužilo i Ministarstvo sporta Istočne Nemačke sudu u Berlinu, bez obzira što je država ujedinjena. Oni su dobili ukupnu kompenzaciju od oko tri miliona evra, odprilike oko 10.000 po čoveku. Za strašne zdravstvene probleme koje trpe, čini se da je cifra premala, ako uopšte postoji suma koja može da im kompenzuje izgubljeno zdravlje. Postoje mnoge druge pojedinačne i grupne tužbe bivših sportista koje će tek doći na red.

Naravno, najveći broj bivših sportista, posebno osvajača medalja sa velikih takmičenja, poput legendarne Hajke Dreksler i dalje odbijaju da priznaju da su bili uključeni u sistem dopinga.

Za to vreme postoji sve veći pritisak, pre svega iz SAD i Engleske da Olimpijski komitet retroaktivno oduzme medalje sportistima Istočne Nemačke i dodeli ih takmičarima koji se nisu dopingovali. Za sada ti apeli nemaju podršku, što ne znači da u nekom periodu to pitanje neće doći na red.

Ono što je pre pada Berlinskog zida predstavljalo Istočnu Nemačku još uvek se suočava sa posledicama surove vladavine pod budnim okom jedne od najstrašnijih tajnih službi.

Ipak, ni tadašnja Zapadna Nemačka nije bila „nevinašce". Polako i stidljivo se odmotava klupko kada je organizovani doping u ovoj zemlji u pitanju. Iako nije bio razmera kao kod nekadašnjeg istočnog suseda, bio je mnogo masovniji nego što se nekada pretpostavljalo, ali to je ipak neka druga priča.

broj komentara 12 pošalji komentar
(petak, 14. mar 2014, 00:21)
anonymous [neregistrovani]

Зашто да не, али само са конкретним доказима

Ако ћемо се држати некаквог права, медаље би a posteriori могле да се одузму само ако се такође a posteriori докаже допиг конкретног такмичара на конкретном такмичењу. То је сада немогуће, тако да је та иницијатива зрела за ad acta.

Такође, ако ме сећање не вара, Heike Daute-Drechsler је постизала врхунске резултате и после уједињења Немачке.

(četvrtak, 13. mar 2014, 16:47)
anonymous [neregistrovani]

Amerika i Engleska

Najveci kriticari dopinga u bivsoj istocnoj Njemackoj Amerikanci i Englezi, vic vijeka.

(četvrtak, 13. mar 2014, 16:07)
Milos [neregistrovani]

Tacno je

Ovaj teks je istinit i to nije tajna i nikakva novost ali zašto ne napišete tekst otome da je zapadna Nemačka(kao i ostale zapadne zemlje) 4X više od gore spomenutih koristila doping.

(četvrtak, 13. mar 2014, 15:29)
Saša Janković [neregistrovani]

Doping

Kada je Duci Simonović govorio o svemu tome, i iznosio podatke nazivan je "ludakom", on je o svemu tome govorio pre 20 - 30 godine i pisao u svojim knjigama navodeći Nemačke autora. Ako je tada bilo ovako, kako je danas sa postojećom medicinom i tehnologijom? Hvala na tekstu.

(četvrtak, 13. mar 2014, 14:24)
anonymous [neregistrovani]

U autobiografiji...

...Mihajla Sumahera, bivseg golmana fudbalske reprezentacije Zapadne Nemacke, se opisuje masovno dopingovanje velikog broja fudbalera i sportista uopste u tadasnjoj Zapanoj Nemackoj. Ako se ne varam, sportski doktor tadasnje fudbalske selekije nemacke je sadasnji doktor u Bajernu. Gledajuci kako igraju, ne bi me cudilo da i oni niju cisti.

(četvrtak, 13. mar 2014, 13:52)
anonymous [neregistrovani]

Dresovi

Drzavna politika i stav prema sportu se sustinski ne razlikuju. Ako je drzava agresivna i njen sport je agresivan i obrnuto. Mnogi u tudjem oku vide trn a u svom ne vide ni balvan. Kada se pokrene prica o dopingu samo je vazno jedno - ko pise i o kome pise. Sve je isto, samo se razlikuju "dresovi". I naravno da se uvek dopinguje "onaj preko".

(četvrtak, 13. mar 2014, 11:01)
Демагог [neregistrovani]

Недостаје неколико речи

Текст је сјајан, само треба додати неколико речи: "откривен је највећи до сада познати пројекат систематског допинговања", јер ће ваљда изаћи на видело и систематски допинг "спортиста" из САД-а, који се не тестирају као остали смртници, а о размерама тог пројекта тек ће се причати, јер он и даље траје.

(četvrtak, 13. mar 2014, 10:47)
Zoran [neregistrovani]

Nevjerovatno

Nevjerovatno nikad nisu uhvaceni u doping kontroli kao da je NJemacka sama vrsila doping kontrolu na olimpijskim igrama,tekst je tipican primjer zapadne propagande koji zele da skrenju paznju na sve cesce razotkrivanje doping skandala u zapadnim(kapitalistickim) zemljama!

(četvrtak, 13. mar 2014, 09:54)
anonymous [neregistrovani]

Re:doping

.....da ,a kao ovi drugi se nisu dopingovali.....a tek sada se dopinguju...nema vrhunskih rezultata bez dopinga...

Svez primer biciklista Amstrong....

(četvrtak, 13. mar 2014, 09:50)
Dejan [neregistrovani]

prestiž

A u današnje doba samo SAD ima prava na korišćenje dopinga. Njeni sportisti koriste najsavremenije droge koje antidoping agencija još ne testira. Sve zarad glorifikacije jedne bolesne nacije, pa bila to GDR ili USA...