četvrtak, 08. jul 2010, 17:56 -> 18:03
Tiki-taka
Andres Montes nije dočekao da vidi kako se njegovo "kumstvo", izrečeno u jednom od bezbrojnih trenutaka inspiracije sa mikrofonom u ruci, pretvara u najlepšu karakteristiku španskog fudbala. Ponet briljatnom partijom španske reprezentacije na jednoj utakmici pre nekoliko godina, nadahnuto je uzviknuo da je to igra "tiki-taka", precizna kao sat.
Malo pomalo, termin je ušao u svakodnevnu sportsku terminologiju i kada neko hoće da kaže kako Španija igra lep fudbal, sa mnogo preeciznih pasova, onda jednostavno kaže "tiki-taka".
Jednom takvom "tiki-taka" igrom Španci su u sredu uveče u Durbanu potpuno nadigrali Nemce i došli na korak od najvećeg uspeha. Istom igrom su pre dve godine osvojili Evropsko prvenstvo a isti fudbal igra i Barselona čiji igrači čine bazu reprezentacije.
U meču sa Nemačkom "tiki-taka" su interpretirali Ćavi, Iniesta, Buskets i Pedro, četvorica igrača Barselone, plus Sesk Fabregas koji je ponikao u njoj i kojoj se, po svemu sudeći, posle mundijala vraća. Pozadi su briljirali centralni bekovi Pike i Pujol koji je još stigao i da postigne istorijski gol, napred je vukao David Vilja, novi član "Barse". Kakv će to tim biti od jeseni, svi pomenuti plus Mesi, Dani Alveš, Ibrahimović...
Andres Montes je bio komentator, ili kako to španci kažu narator. Imao je krajnje neobičan način prenosa, više prilagodjen radio nego televizijskom reporterstvu, ali je izgradio osobeni stil po kome je postao poznat.
Voleo je da smišlja nadimke za igrače, dok je prenosio NBA ligu gotovo svaka zvezda imala je "dvojnika" u Montesovom vokabularu: neki dobar šputer bio je "Vajat Erp", čarobnjak Sakramenta Vilijams "čokolade blanko", Vlade Divac "Vitorio Gasman", Peđa Stojaković "Tirador rasa blanka" (šuter, bela rasa)...
Posle svake trojke ispaljivao je svoj radio-rafal: ra-ta-ta-ta-ta...Prošle godine, posle Evropskog prvenstva u košarci, izdalo ga je srce. Ostala je praznina, ali i "tiki-taka" nasleđe. Zauvek.
Kolika je superiornost španskog tima u posedu lopte i broju dodavanja pokazuje statistika: Španci su na 6 utakmica imali 3.387 dodavanja od kojih je čak 81% bilo tačno. Druga Holandija, sa istim brojem utakmica, ima 2.434 a treća Nemačka 2.472. Možda se ponekad čini da „ševa" na sredini terena nema efekta, ali većina akcija španskog tima izgleda kao da iz svake može da padne gol.
Možda ponekad preteruju, možda se povremeno prekombinuju, ali takav repertoar dodavanja, takvo baratanje loptom, takva sigurnost koja prelazi u pozitivnu drskost odavno nisu viđeni. Španija na maestralan način eksploatiše jednu zlatnu generaciju koja će još mnogo zadovoljstva doneti jer najstariji o kvinteta na sredini, Ćavi, ima 30 godina, a Ćabi Alonso 29.
Ostali kreativci su mnogo mlađi: Iniesta 26, David Silva 24, Seska Fabregas 23, Serhio Buskets 22...U odbrani ima malo više iskustva, Pujol i Kapdevila imaju po 32 godine, Kasiljas 29, Marćena 31, Sergio Ramos 26 ali je napad još uvek mlad: Vilja 29, Pedro 23, Tores 26, Mata 22, Ljorente 25...
„Tiki- taka" za mnogo godina, sa izuzetnom skromnim selektorom Visenteom del Boskeom koji je dva puta doveo Real Madrid do titule prvaka Evrope a onda bio smenjen u jednoj od najvećih istorijskih nepravdi. Sada na čelu selekcije doživljava punu reafiramaciju.
Španska štampa je, kao i celokupna javnost, u euforiji. „As" iz Madrida u naslovu preko prve i poslednje strane kaže: „Viska Barsa, viska Katalunja" što bi bilo nešto kao „Živela Barsa, živela Katalonija", uzvik koji se masovno koristi u Kataloniji posle svakog uspeha fudbalera ili košarkaša Barselone.
„As" je, zbog gola Karlesa Pujola i dominante uloge fudbalera Barselone u selekciji, osvanuo sa kombinacijom katalonske reči „viska" i nastavka „Espanja" koja se, kao „jeretički hibrid", nekima u Kataloniji neće baš dopasti, ali u danu najvećeg uspeha sve može da prođe.
Katalonski sportski dnevnici „Mundo Deportivo" i „Sport" imaju isti naslov: „Pujolaso" što je opet igra reči od „golaso" (golčina, što bismo mi rekli). "Marka" ima veliki naslov „Najbolji na svetu", „El Pais" kaže da je „Najbolja Španija u finalu", „Mundo" izveštava o „crvenom ludilu u Madridu", dok „El Publiko" iz Barselone sitnim slovima kaže. „La roha" (crveni) a onda preko sele prve strane ogromno SI (da).
„La razon" tvrdi da je „Španija pobedila ujedinjena" a „El Periodiko" konstatuje da je „Španija dotakla slavu". Jedna televizija sa nacionalnom frenkvencijom (nije državna, TV Espanja je izgubila bitku za kupovinu prava!) počela je prenos iz Durbana u 18,30 a završila duboko iza ponoći.
Protagonosti su bili od igrača do kraljice, od selektora Del Boskea do Iniestinog dede u rodnom mestu, od Viljinih drugara iz detinjstva u Hihonu do Ramosovih zemljaka iz Andaluzije...
Radio-programi su potrajali do zore, pred mikrofonima je prodefilao čitav jedan ešalon slavnih i poznatih a sve u slavu fudbala i jedne sjajne generacije fudbalera koja ima istorijsku šansu da objedini evropsku i svetsku titulu.
Španija se raduje i nada. Ima i zašto, ima i čemu.
Živeo fudbal „tiki-taka".
