petak, 25. jun 2010, 12:15 -> 12:29
Dela i reči
Ovo je jedan sasvim ličan tekst. I potpuno pristrasan... I subjektivan. Nastao u trenutku kada su utisci veoma jaki i još nesređeni.
Kada se malo više vremena provede sa nekim, makar taj odnos bio pre svega profesionalan, nešto više se može saznati o ljudima.
Od kada je došao u reprezentaciju Srbije Milan Jovanović je brzo privukao simpatije. Igrači su bili oduševljeni njegovim ponašanjem na terenu, a najveći deo njih voleo je da bude u njegovom društvu i u slobodno vreme.
Duhoviti momak iz Bajine Bašte je u životu proživeo takve stvari da bi o njemu mogla da se napiše izuzetna knjiga.
Jovanović je od početka priprema u Leogangu uvek bio neposredan i ljubazan prema svima. I prema novinarima. Ne praveći razliku među njima. Osim toga, on je jedan od onih koji je direktan, kritican, i iz čijeg svakog odgovora se može izvući naslov. Nema fraza, bez okolisanja. Jasno, jezgrovito.
Tako je bilo i tokom Svetskog prvenstva. Tako je bilo i na aerodromu u Nelspruitu, dan posle ispadanja reprezentacije sa šampionata.
Posle njegovih izjava - ispadanje sa šampionata sveta još je teže. Ne samo da je strpljivo odgovarao na sva pitanja koja su mu bila postavljena, Jovanović je uradio još nešto.
Na molbu da pozove jednog dečaka koji je bio veoma tužan posle poraza, on je pristao bez premišljanja.
"Nikola, Lane ovde...Da...Nemoj da budeš tužan. Žao mi je što smo te razočarali, ali nemoj da budeš neraspoložen. Možda će se jednog dana pojaviti igrači koji su bolji od nas pa kada odrasteš tada će ti pobede biti još draže, i još više značiti...Možda će doći vreme kada ćeš se još više radovati...Pozdravljam te i ne zameri....Zdravo, zdravo..."
Te njegove reči opisale su kako se osećao ne samo u vezi sa malim Nikolom već sa svima koji su navijali za reprezentaciju Srbije.
