petak, 14. maj 2010, 15:34 -> 12:26
Kako odbraniti titulu
Murinjo je otišao, a za njim i Benitez. Klupu prvaka Evrope preuzeo je Leonardo, koji će pokušati da ponovo prošlogodišnji uspeh, kada je Inter postao prvak Evrope. Protivnik u osmini finala biće stari poznanik, Bajern iz Minhena, prava prilika da nero-azuri pokažu da nisu samo bleda senka ekipe iz prošle godine.
Dugo su "nero-azuri" čekali priliku da osvoje Evropu. Punih 38 godina. A kada su je dočekali, iskoristili su je. Prethodna sezona bila je, bez ikakve sumnje, jedna od najuspešnijih u istoriji kluba. Međutim, nova epizoda u evropskom takmičenju biće daleko uzbudljivija od prethodne.
U prethodnoj sezoni osvojili su titulu, kup i Ligu šampiona. Ali, svima je poznato da je mnogo teže odbraniti titulu nego osvojiti je. Pogotovo kada klub napusti prva zvezda. U ovom slučaju, Žoze Murinjo.
Portugalac je završio posao zbog kojeg je i došao, osvojio je dugo očekivanu Ligu šampiona, i okrenuo se novim izazovima.
Međutim, sada je na "nero-azurima" užasno težak zadatak. Kako učiniti da i ova sezona bude podjednako uspešna kao i prethodna? Odgovor na to pitanje moraće da da Brazilac Leonardo, koji je preuzeo dirigentsku palicu od Beniteza.
Klub osnovali bivši "Rosoneri"
Inter je osnovan 1908. godine, kao FK Internacionale Milano. Osnovali su ga bivši članovi Milana, koji su napustili klub, nezadovoljni neangažovanjem stranaca.
Samo dve godine nakon osnivanja klub je osvojio prvi "Skudeto", odnosno šampionsku titulu u Italiji.
Tokom vladavine Fašista, 1928. godine, Inter je bio primoran da se pripoji sa klubom Milaneze unione sportiva, i promenili su ime u Ambrosiana SS Milano. Promenili su i boju opreme, pa su nosili bele dresove sa crvenim krstom.
Već sledeće godine usledila je nova promena imena, ovaj put u A.S. Ambrosiana. Ipak, navijači su nastavili da svoj klub zovu Inter, pa je 1931. godine novi predsednik Pocani podlegao pritisku, i promenio ime kluba u A.S. Ambrosiana-Inter.
Nakon osvajanja druge titule, 1920. godine, klub je prolazio kroz turbulentan period, a na terenu nisu uspeli da ostvare značajnije rezultate.
Prvi Kup Italije osvojili su u sezoni 1938-1939, predvođeni legendom kluba Đuzepeom Meacom, što je ujedno bio poslednji trofej kluba pre početka Drugog svetskog rata.
"Veliki Inter"
Nakon završetka Drugog svetskog rata, klub je opet promenio ime, ovaj put u prvobitno, Internacionale Milano, ime koje su zadržali do danas.
Osvajanjem dva "Skudeta", početkom 1950-ih godina, počeo je najbolji period u klupskoj istoriji, poznat i kao "Era velikog Intera".
Tokom ovih godina, sa trenerom Eleniom Ererom, klub je osvojio tri šampionske titule, a najsvetliji trenuci svakako su dve titule prvaka Evrope. U prvom finalu, 1964. godine, savladali su Real Madrid, a odmah sledeće sezone, u utakmici odigranoj na San Siru, pobedili su Benfiku.
Osim dve pobede u finalima Kupa šampiona, zabeležili su i dva poraza. Poraženi su od škotskog Seltika 1967. godine, rezultatom 2-1,a pet godina kasnije, i od Ajaksa, rezultatom 2-0.
Nakon velikog uspeha u Evropi, Inter je, predvođen Nemcima Andreasom Bremeom, Lotarom Mateusom, i Argentincem Ramonom Diazom, osvojio još jednu šampionsku titulu, 1989. godine, pod vođstvom trenera Đovanija Trapatonija.
Teška vremena
Devedesete godine prošlog veka bile su razočaravajuće za klub. Dok su najveći rivali, Milan i Juventus, nastupali sa mnogo uspeha, Inter je loše igrao, a u sezoni 1993/1994 samo jedan bod ih je spasao ispadanja u drugu ligu. Međutim, uspeli su da zabeleže uspeh u Evropi, osvojili su tri Kupa UEFA, 1991, 1994, i 1998. godine.
Dolazak Masima Moratija na čelo kluba 1995. godine, obećavao je uspeh klubu. Došli su i novi igrači, među njima i Ronaldo, Kristijan Vijeri, i Ernan Krespo, ali uprkos velikim pojačanjima, 1990-te godine ostale su zapamćene kao godine razočarenja.
Morati je napravio velike promene i početkom 2000. godine, opet dovođenjem velikih zvezda. Pored svih igrača najveće pojačanje činilo se da će predstavljati menadžer Marčelo Lipi. Klub su pojačali i Loran Blan, Anđelo Peruci i Vladimir Jugović, a povratnik u klub bio je Kristijan Vijeri. Međutim, opet odličan tim Intera nije uspeo da osvoji toliko željeni "Skudeto".
Inter je prolazio kroz vrlo težak period, a da "Neroazurima" (crno-plavima) bude još teže, pobrinuo se njihov gradski rival. U gradskom derbiju Milan je deklasirao Inter, i na kraju slavio rezultatom 6-0, što je bio najgori rezultat na domaćem terenu u istoriji Intera. Ovaj poraz razbesneo je navijače, a restorani Kristijana Vijerija i Fabija Kanavara demolirani su nakon poraza.
5.5.2002.
Nakon loših rezultata, i teških vremena, došla su još teža. Inter je bio vrlo blizu trofeja 2002. godine. Stigli su do polufinala Kupa UEFA, a od "Skudeta" ih je delilo svega 46 minuta, a samo su trebali da sačuvaju prednost nad Lacijem od 1-0, u poslednjem meču sezone. Eventualni poraz Intera, postavio bi Juventus, ili možda Romu na tron, ukoliko oni pobede svoje rivale. Neki navijači Lacija su, čak i navijali za Inter na utakmici, kako njihov najveći rival Roma ne bi osvojila šampionat. Inter je vodio 2-1 u 24. minutu meča, a Lacio je izjednačio u nadoknadi vremena prvog poluvremena. Rimljani su nadigrali Inter u drugih 45 minuta, postigli dva gola, i tako onemogućili Inter da podigne dugo očekivani "Skudeto". Titulu je, na kraju osvojio Juventus, a taj datum, 5.5.2002. još uvek boli navijače Intera.
Ovaj poraz zadao je veliki udarac svima u Interu, ali su u klubu smogli snage za nastavak. Naredne sezone Inter je bio na drugom mestu na tabeli, a stigao je i do polufinala Lige šampiona. U pohodu na evropski trofej zaustavio ih je dobro poznati Milan, i to na prednost gola u gostima, iako su oba meča odigrana na istom stadionu.
Novi trener Intera postao je Alberto Zakeroni, dugogodišnji navijač kluba, ali i trener koji je vodio Lacio u pobedi nad Interom 2002. godine. Zakeroni nije doneo ništa novo klubu, osim što je vodio tim do dve pobede nad Juventusom, u oba meča u šampionatu.
Iz Lige šampiona ispali su u grupnoj fazi, gde su zauzeli treću poziciju, a sezonu su završili na četvrtom mestu.
Preporod i dominacija
Nakon teškog perioda, i razočaravajućih rezultata, usledio je neočekivan rasplet u Seriji A, više nego povoljan za Inter.
Naime, Inter je postao prvak Italije u sezoni 2005/2006, jer je bio najboljeplasirani klub, posle i Juventusa i Milana, koji su bili umešani u skandal oko nameštanja utakmica. Kako je Juventus izbačen iz Lige, a Milanu oduzeti bodovi na startu sledeće sezone, Inter je bio glavni favorit za osvajanje "Skudeta" za narednu sezonu.
Tokom sezone, Inter je oborio rekord sa 17 uzastopnih pobeda u prvenstvu, a fenomenalni rezultati doneli su Interu još jednu titulu prvaka Italije.
Narednu sezonu započeli su dobro, bili su prvi na tabeli, a u Ligi šampiona prošli su grupnu fazu, a nakon poraza od Liverpula, budućnost trenera Roberta Manćinija u klubu bila je pod znakom pitanja, naročito nakon tri utakmice bez pobede u Seriji A.
Bolji rezultati davali su nadu da će Inter još jednom osvojiti titulu, ali su poraz od Milana i nerešen rezultat sa Sienom približili Romu na samo jedan bod iza Intera, pred poslednju utakmicu u sezoni. U poslednjoj utakmici sastali su se sa Parmom, i pobedili zahvaljujući Zlatanu Ibrahimoviću,koji je u igru ušao sa klupe i postigao dva gola, iako se oporavljao od povrede kolena.
Nakon pobede nad Parmom, u klubu su odlučili da Manćini dobije otkaz, a kao razlog su naveli poraz od Liverpula u Ligi šampiona.
Na mesto menadžera došao je harizmatični Žoze Murinjo, što je, ispostaviće se, najbolji potez uprave kluba u prethodnih nekoliko godina. "Posebni" je uiradio ono što mnogi nisu pre njega, popeo je Inter na krov Evrope.
