Engleska kiša, i nije neka!

Kad kažete Engleska, prve asocijacije obično su "fiš end čips", ili pohovana riba i pomfrit, i kiša. Zašto je to tako, uverili smo se već drugog dana u Londonu. Naravno, kada je u pitanju ovo treće. I to na travnatoj podlozi i oko nje.

U roku od samo osam sati, kiša i sunce su se smenili devet puta. Sve teniske terene, osim centralnog, koji ima krov, volonteri su nekoliko puta pokrivali i otkrivali. Mi - isto toliko puta skidali i oblačili jakne, otvarali i zatvarali kišobrane.

Kada kažem mi, mislim na sve one novinare i posetioce koji su iz drugih zemalja došli u London. A Englezi... Kao da do promene vremena nije ni došlo. Šetaju bez kabanice, kišobrana, jakni. Gaze bare u papučama, japankama, sandalama. Golih nogu i bez dugih rukava. Sa pivom u ruci ili nekim sendvičem.

Neshvatljivo. Pored njih Meksikanci, Brazilci, Italijani, traže prolaz da što pre dođu do najbliže nastrešnice.

U čudu, pitam se, zašto Englezi ne trče? Ne beže od kiše? Da bih dobila odgovor, moram da ih pitam. Malo je neprijatno. Ali prilazim. Obilazim kao kiša oko Kragujevca. Ali pitam.

Prvo ponove pitanje za mnom, (ne zato što me nisu razumeli, već što su se iznanadili ), pa onda počnu da se smeju. Kažu da su navikli , jer je takvo vreme za Engleze normalno. Drugi dodaju da im ne treba kišobran i da su optimisti.

Tek u Londonu shvatila sam da postoji razlika između kiše i shower - a (tuširanja). Zar nije kiša - kiša? Odmahuju glavom. Ovo je "tuširanje", kiša je tek kada ceo dan pljušti bez prestanka.

Ja, onako istuširana, gledam u nebo, pa na terene, pa u ljude oko mene. Prilazi mi jedan volonter i širi kišobran. Zahvalim mu i kažem da mi ne treba. Šta će mi kišobran kada sam u Engleskoj!?! 

Krenem ka autobusu. Kiša opet počinje da pada. Hodam polako, ali jaknu ne skidam. A i Novak je pobedio posle kiše. Kad njemu nije smetala, što ja da se bunim.

Eto. Engleska kiša. I nije neka.