Zoza, Zlatić i Drenovak

Teško je reći kada je Andrija Zlatić uzbuđen, osim ako nemate izuzetan osećaj za intonaciju. Osvajač prve bronzane medalje za Srbiju na Olimpijskim igrama u Londonu pristaje da razgovara sa svim novinarima (a ima nas o-ho-ho) koji to požele, ali je prilično jasno da bi radije gledao svoja posla.

„Misliš da to može da se nauči?" pita me gotovo zainteresovanim tonom (kažem, za one koji to umeju da prepoznaju) kada mu kažem da će vremenom da prevlada problem komunikacije sa medijima.

Sada ja njega pitam da li misli da bih ja iz prve mogao da upucam desetku iz pištolja, iako nikada nisam pucao. Slegne ramenima i odgovori mi kratko da bih mogao, mada mislim da time više štiti svoje pravo da se ne snalazi u intervjuu nego što veruje u moje sposobnosti, uključujući i početničku sreću.

Andrija nije stidljiv, kako se to možda čini kada ga slušate. Rekao bih čak da je vrlo duhovit, samo se to ne primeti lako, jer mu je verbalno izražavanje u trećem planu. Nema strah od medija i pitanja i ne sekira se, ne zbunjuje se i ne crveni kada se zapetlja.

Uprkos tome kako deluje, rekao bih da nije ravnodušan, naročito kada se takmiči. Na moje pitanje na šta misli kada puca i opasku da je nemoguće da mu se po glavi ne motaju i misli koje nemaju veze sa sportom, kaže da toga ima, i to ne tako retko, i da tada ostavi pištolj dok se ne sredi. Daleko je od mašine, običan mladi čovek mirne naravi.

Bitno drugačiji je Aleksandar Drenovak, bokser srednje kategorije s kojim sam razgovarao pošto je ostvario prvu pobedu na igrama, protiv boksera iz Ekvadora.

Drenovak je pun energije, veseo, odgovara duhovito i precizno, brzo, baš onako kako i boksuje.

Čini se da je u London poveo i svoju Vrnjačku Banju budući da mu je najvažnije bilo da ne razočara svoje kod kuće koji su, kažu mu, svaku banderu u gradu nalepili njegovim slikama i porukama podrške.

Potanko mi analizira prvu borbu. Tačno se oseća da je u stanju da vrati svaki udarac i analizira ga. Izuzetno inteligentan. Samo mladost mu može biti prepreka u narednom meču sa vrlo iskusnim turskim bokserom, sličnog stila.

Njegov najveći utisak je taj što ga je, dok je trenirao, oko srpskog paviljona u olimpijskom selu (kao Roki, jer mu je trening centar bio daleko) video Novak Đoković, prišao mu i pohvalio njegovu srčanost i usredsređenost.

„Kada ti to kaže takav šampion, mentalno najjači sportista na svetu, onda bolju motivaciju ne možeš da imaš," priča dok mu se šire i osmeh i oči.

Drenovak je momak iz kog ne treba cediti reči.