Jutro posle

Voditelji potpuno bez daha nakon sinoćnog otvaranja, listaju novine koje na naslovnim stranama imaju samo jednu vest, sliku vatrometa i obično naslov od jedne reči („Čudesno", „Zadivljujuće").

Teško je ovde naći bilo koga ko bi kritikovao sinoćnu predstavu (tako je i zovu, više je to bila predstava nego slet).

Hvali se duhovitost, scena sa kraljicom i Džejmsom Bondom i, naravno, Roan Atkinson i njegovo sviranje sintisajzera.

Jedino pitanje koje se postavlja jeste da li je sve to bilo previše britanizovano (postoji li takva reč?), a odgovori idu u dva smera.

Jedni kažu „pa šta i ako jeste, zaslužili smo", drugi misle da je bilo neophodno da se malo objasni šta se na terenu dešava.

Recimo, scene sa bolničkim krevetima bile su posveta britanskom zdravstvenom sistemu, što je gledaocima izvan Britanije teško razumljivo.

Ali, svi primećuju da je režiser Deni Bojl kroz predstavu provukao i svoje političke stavove, socijalističke.

Jedna ushićena koreografkinja rekla je da bi Bojl trebalo da vodi zemlju, kada je već napravio ovako fantastičan događaj.

Prijatelji koji žive u Londonu kažu mi da njihova mala kćerka veruje da je kraljica stvarno skočila iz helikoptera i da je to stvarno kul s njene strane.

Pokušavam da zamislim koji bi domaći (srpski) političar pristao da se ovako poigra , a kraljica vlada već 60 godina i ovo su joj druge Olimpijske igre koje otvara.

Prethodno je otvorila one u Montrealu 1976. jer je Elizabeta Druga suveren i Kanade. Jedini je čovek koji je dvaput otvarao igre.

Spremam se da krenem u Olimpijski kompleks, vreme je pomalo tmurno, ali suvo (samo neka tako ostane), ali je impresivno to što su tamo od sedam ujutru na hiljade ljudi.

Čitave porodice sa malom decom ustale su u pet ujutru, ako ne i ranije, kako bi stigli da pogledaju neka takmičenja.

Bolje rečeno, bilo šta za šta su našli karte, a ovoga jutra to je košarka.

Imaju malo sreće budući da igra Velika Britanija, ali ja se iskreno ne sećam da sam igde u Londonu u parku video košarkašku tablu.

Karte za Olimpijske igre prodaju se preko lista čekanja, ljudima je važno da odu na bilo koje takmičenje, stvar je prestiža učestvovati, i to ne samo kao sportista već i kao publika.

Reklama u metrou kaže da će tek poneko doći do olimpijske medalje, ali da svako može da skuplja olimpijske značke.

Počelo je.