Осврт из Квангџуа

Пораз од Шпаније у четвртфиналу Светског првенства у ватерполу ми је тешко пао...толико да сам једва привео дан крају, дотетурао сам се са силном техником коју носим до хотелске собе и ћутао.

Пријало ми је да будем сам. Размишљам... да ли ми емотивност у животу и послу помаже или одмаже, биће да је и једно и друго, али то сам што сам, из ове коже не могу и да хоћу.

Читао сам раније да се певачи после концерта осећају потпуно потрошено, били задовољни или не... дали су шта су имали, поделили осећања са публиком, утрнули су од размене енергије, велике жеље и труда. Слично се осећам и ја после сваке значајне утакмице, не могу да спавам, ове редове пишем док још није свануло у Квангџуу. Утисак је да смо и поред комбинованог састава били близу медаље. Ипак, победничко постоље остаје само санак пусти, са том чињеницом није се лако помирити.

Искрено сам желео успех нашој младости, надао се да ће та силна жеља победити све успутне препреке и замке. Овога пута то се није догодило. Младост је застала, преломила се под притиском сопствених очекивања, једноставно је сагорела. Разумем... изгубили смо данас да бисмо победили сутра, одморили кључне играче пред важну следећу годину и Олимпијске игре у Токију. Тражили смо у Јузној Кореји нове победнике, гледамо даље, видимо да се ватерполо мења, да се брже игра, потребни су другачији играчи, следи период прилагођавања. Очи морају да буду отворене, да упијају, разумеју, схвате и прихвате нове околности. Форсира се нападачки стил а ми смо до сада пре свега сјајном одбраном стизали до трофеја. Да сте само видели лица наших играча одмах после утакмице са Шпанијом, колико им је тешко било да нешто сувисло кажу... тешко је и мени било да питам али посао је посао.

Мора човек да се избори пре свега са собом, настави даље. Пратећи велике догађаје пуно сам научио од спортиста, више када се губи него када се побеђјује. Суштина је да се ништа не схвати трагично, да се још јаче настави са радом и тренинзима у најбољој вери, да се извуче поука, прихвати промена, направи искорак. Лако је то рећи али није лако преточити у живот и спорт... зато на крају остају само најачи, они који су најпре победили себе и своје слабости а онда и ривала на другој страни терена.

На таласима Београда 1 често у емисијама указујем на велики проблем нашег спорта у целини. Ми смо у млађим категоријама изгубили децу из радничких породица, нису сви родитељи те среће да могу да плате високе чланарине и омогуће својој талентованој деци адекватне тренинге пошто једва састављају крај са крајем. Листам ових дана у Квангџуу интернет странице и видим да све чешће губимо у млађим категоријама у свим спортовима... јавност је изненађена, ја нисам. Мора да се што пре пронађе начн да се деца из радничких породица са скромним примањима баве спортом... Крајње је време да решимо и тај проблем... ако ми не решимо проблем, решиће он нас и наш спорт...

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 19. април 2024.
5° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво