Балкански зидић у Универзитетском селу

Универзитетско село је далеко од центра града, сви су на једном месту, није као раније, свака селекција у другом хотелу по сопственом избору... слика и прилика Олимпијских игара. Није мали број тренера којима то смета пошто за своје играче желе потпуни мир и изолацију.

Сусрети су чести... у ресторану, шетњи, када се запали цигарета. Балканци не пропуштају прилику за дружење, расути су широм земаљске кугле, цењени, успешни, вредни, знају да раде.

Поред једног малог зидића у парку, где се може и сести, могу се видети мајстори свог ватерполо заната Дејан Савић и Владимир Вујасиновић (Србија), Дејан Удовичић (САД), Ивица Туцак (Хрватска), Елвис Фатовић (Аустралија), Владимир Гојковић (Црна Гора), Дејан Станојевић (Казахстан), Слободан Соро (Бразил)... Најмање се ту прича о ватерполу, више се говори о обичним људским стварима, свако има својих брига, снова, жеља а породице су им тренутно баш далеко.

Размишљам, колико смо слични у нашим различитостима и другачијим мишљењима, не само када је спорт у питању. Запажам висок степен толеранције, разумевања и поштовања који се додуше види и на утакмицама...права порука. Честе су и шале... у томе предњачи селектор Србије Дејан Савић, има специфичан хумор и стил који осваја. Сећам се,такав је био и као играч, није се ни мало променио. Дете у души,када је потребно оштар, строг, озбиљан, вођа...у следећем тренутку друг, брат, родитељ... са широким осмехом и немерљивом топлином. Доброћудни ватерполо див, у свом послу најбољи на свету.

Док ово читате, ако није на пливалишту можда је код оног малог зидића у Универзитетском селу... запалио је цигарету и почео ведрином и шармом да осваја и радује... каквог ли дара, какве благодети...