Новаково венчање, ОИ, гренд слемови – упознајте најбољег спортског фотографа на свету

Британац из Ливерпула, са пребивалиштем у Манчестеру, дуги низ година бави се спортском фотографијом, а како гренд слемови нису само тенис, покушао сам да станем мало и на његову страну, иза објектива.

Са Бранскилом сам се први пут срео на Ролан Гаросу и тада смо договорили да на Вимблдону урадимо интервју, како бисмо људима приближили како изгледа оно чиме се бави.

"Нисам знао да сам легенда у Србији", поздравио је све који су имали прилике да користе његове радове.

Педесеттрогодишњи Клајв иза себе има седам летњих и пет зимских олимпијских игара, три светска првенства у фудбалу и скоро 100 тениских гренд слемова.

У каријери дугој више од три деценије освојио је велики број награда и индивидуалних признања.

"Поприлично тежак и напоран Вимблдон", рекао ми је док смо се намештали да започнемо разговор на тераси испред прес-центра.

Само што се вратио се са једног од бројних састанака на Вимблдону. Бранскил је водећи тениски фотограф за Гети имиџиз, једну од највећих светских агенција. Предводи петочлану екипу, али без обзира што бира турнире које ће радити, просто је невероватно како га има свуда и на сваком месту.

"На почетку године бирам свој распоред", почео Клајв Бранскил причу за РТС.

"Погледам календар и кренем. Јануар – Аустралија, идем на Аустралијан опен, а некада и у Сиднеј. Потом изаберем које догађаје желим да радим током године. Једне године радим мастерс у Индијан Велсу, али не и Мајами, јер су близу. Следеће године је обратно. Година у којој сам на Индијан Велсу значи да фотографишем и у Монте Карлу, пошто су Мајами и Монте Карло готово један за другим. Сада је било тако, након Монака нисам радио Мадрид, али сам био у Риму. Не волим такав распоред превише јер је Рим веома близу Ролан Гаросу. Имате три-четири дана слободно пре одласка у Француску. Уследили су Квинс, сада Вимблдон и тек после имам паузу."

У даху наставља...

"Следећи турнир биће ми Ју-Ес опен. Некада идем и у Синсинати, све зависи да ли тамо имам фотографисање одређених произвођача рекета, или 'Адидаса' или 'Најкија'. Право из Њујорка путујем у Чикаго на Лејвер куп јер смо ми званични фотографи тог турнира. Обично после тога буде Сингапур где је Завршни турнир за жене, само што ће ове сезоне бити Шенџен, па ћу бити тамо. На крају, Завршни турнир у 'О2 арени' за мушкарце и Дејвис куп. Може да се деси да ми између турнира јаве да треба да се иде негде на снимање, па морам и то да радим."

Почеци

Рођен је 1964. године у Ливерпулу, загрижени је навијач "црвених", а одрастање у спортској породици логично је родила љубав према истом. Вратили сам га на сам почетак и открио ми је да ипак није желео да крене утабаним стопама...

"Да, желео сам будем спортски фотограф. Нисам се одмах определио за тенис. Моја мајка је била тенисерка, била је добра, али није дошла до професионалног нивоа. Одрастао сам уз тенис на телевизији. Гледали смо Вимблдон и остале турнире, кућа ми је била пуна тениских рекета. Волим тај спорт, али волим и фудбал јер сам из Ливерпула. Ливерпул је такође моја велика страст."

Међутим, детаљ који се догодио када је имао 13 година променио му је живот.

"Желео сам да радим спорт, одувек сам био заинтересован за 'замрзавање' покрета. Више сам акциони фотограф, него уметнички. Радим и уметничке фотографије – сенку и све остало, али волим акцију. Тврду акцију. Разлог због којег сам добио први апарат са 13 година јесте јер сам возио скејтборд. Био је то нови тренд који је стигао из Америке. Ишао сам у скејт парк и тамо је био један клинац са апаратом. Фотографисао је и следеће недеље би дошао са одштамапним црно-белим фоткама. Објаснио ми је како је радио и мени је то било невероватно. Питао сам оца да ми купи, а он ми је одговорио одрично. 'Не, не можеш да добијеш апарат. Бићеш инжењер као ја', рекао ми је. Ипак, толико сам желео, да сам на крају добио мали руски Зенит Е."

Први ангажман имао је у спортској агенцији Боба Томаса у Нортемптону, а 1993. је добио сталан посао у Олспорту. Гети је купио до тада највећи сервис спортских фотографија и награде за Клајва су се само низале.

Исте године је британски поп бенд Блур за насловну фотографију новог албума Парк лајф искористио његову фотографију са трка паса, што му је и данас лично највеће достигнуће у послу. Лондонски Сан је кавер албума Парклајф уврстио у топ 20 најбољих у историји.

Вимблдон нису јагоде и шампањац, већ крвав посао

Када је у питању рад на тениским турнирима, признаје да људи немају баш представу о којој количини посла се ради.

"Сам напоран рад. Људи мисле: 'Ах, ти само седиш поред терена, једеш јагоде са кремом, сипаш себи пимс или шампањац и испуцаш неколико фотографија'. Ово је крвав посао. Напољу сте од 11 ујутру, по цео дан на теренима, до девет увече док не падне мрак. Или до 23.00 овде на Вимблдону, пошто се због крова игра до касно. Није лако, веома напорна каријера, потребно је да будете посвећени и да дате целог себе. Много је одрицања."

Како онда конкретно изгледа један дан на Вимблдону?

"Првог дана, дођемо обично око девет ујутру. Узмемо распоред и прођемо кроз цео – по 128 мечева првог и другог дана. Маркером обележимо све мечеве који су потребни за Гети имиџиз. Ако Новак Ђоковић игра на Централном терену, то је меч који морамо да имамо. Када их обележимо, прелазимо на аустралијске играче јер смо званични фотографи Тениске асоцијације Аустралије. Мечеве које нисмо обележили, а у којима наступају Аустралијанци, такође морамо да покријемо. Имамо норму од минимум 10 фотографија сваког аустралијског тенисера или тенисерке, било да се такмиче у синглу, дублу, миксу или у колицима. Чак и јуниоре. Када све то урадимо, малтене је све маркирано. Мислим да првог дана на Вимблдону нисмо радили само седам мечева. Нас је петорица фотографа овде, имамо систем где ће један од нас бити на Централном терену, следећи дан на Терену 1, па на 'двојци', 'тројци', споредним теренима итд... Тако се мењамо укруг. Који ћеш меч радити? То је само како те послужи жреб."

Клајв је део једног од највећих система на свету, у којем све функционише по утврђеном распореду. Процес од тренутка када "шкљоцне" до појављивања садржаја на екрану клијента не траје дуго, али је компликован.

У прва четири вимблдонска дана није стигао ни да седне за компјутер, па се често води реченицом да "ко је стигао да руча, није радио довољно напорно".

"Фотографишемо и одмах са терена шаљемо у дирекцију. Када 'опалимо', за неколико секунди она стиже до наше канцеларије овде. Аутоматски се ради и иде у 'лајву'. Тамо постоји троје људи испред великих екрана. На први екран стижу све фотографије, ми шаљемо шта желимо да се објави, а први човек их прегледа и изабира. На пример, ако постоје две сличне некога ко удара бекхенд, ту се бира која је боља. Онда иде до другог екрана за којим седи човек који их дотерује у фотошопу, изоштрава, посветљује или потамњује, у зависности од онога што је потребно. Када је и то завршено, фотографија иде до трећег екрана за којим ради особа која пише описе, односно кепшне. Чим је готово, фотографија иде на сервер и прослеђује за седам, осам или девет хиљада медија широм света. Од сајтова, до новина на свим меридијанима. Добијају их сви наши клијенти. На крају дана дођемо и питамо да ли некоме недостаје нека фотографија. У прва четири дана нисмо ни долазили до прес-центра. Једино у случају неког техничког проблема, али имамо човека који нам доставља батерије и све остало, како бисмо могли да наставимо да радимо."

Спортисти низу звезде, они су обични људи

Свакодневно је у контакту са највећим звездама овог спорта, али за Бранскила они то нису, већ обични људи са којим сарађује.

"Новак, Роџер, Рафа, Енди... они су само људи. За мене нису познате личности, већ само људи са којима радим. Њих фотографишем да бих ја одрадио свој део посла. Сјајни јесу, дивно је радити са њима, посебно снимања 1 на 1 – фантастично је. Ко не би волео? Међутим, они су само људи који су део мог посла. Да сада прође нека филмска звезда, типа Пол Њумен, онда бих се одушевио."

Зато нам је открио и какви су за сарадњу.

"Имао сам стварно срећу да су четворица најбољих – Новак Ђоковић, Роџер Федерер, Рафаел Надал и Енди Мари – изузетни момци. Стварно супер. Нико од њих није захтеван и лепо је радити са њима. Другачији су, неки су озбиљнији, неки шаљивџије, попут Ђоковића. Он воли да се шали. Примера ради, Рафа воли да фотографисање заврши брзо, не воли да то траје дуго, већ тап-тап-тап и да све буде готово. Роџер је потпуно, потпуно професионалан. Ако му кажете да донесе један рекет, он ће донети шест. Ако је потребно да буде у опреми, понеће две торбе са опремом. Сви су професионални, а он слуша, спреман је да се ради док не буде савршено. Енди је такође сјајан."

Још почетком века је својим радом привукао пажњу многих великих компанија, што у спорту, што ван њега, за које често ради рекламње кампање. Бранскил има више од 30 клијената, међу којима су веома добро позната имена, али каже да је то ствар избора.

"Није то нешто што је нормално, већ нешто што ја лично волим да радим. Не морате то радити, има много момака који не раде рекламне фотографије. Можда не воле да раде 1 на 1 са играчима или им се не допада рад испред рефлектора... Када радите комерцијалне фотографије, вама се говори шта да радите. Ако си ти 'Најки', дођеш код мене и кажеш ми да одређеног играча желиш да фоткам на одређени начин. Не могу да радим како ја желим, већ како ми је речено – ја сам у том случају ангажована помоћ. Многи фотографи то не воле. Када изађем на терен да радим, могу то да чиним како желим. То је потпуно друга ствар."

Венчање Новака Ђоковића

Занимљиво је и да је био фотограф на венчању најбољег српског спортисте Новака Ђоковића. Ђоковић је са супругом Јеленом ступио у брак 10. јула 2014. године и све је то Клајв забележио својим фотоапаратом. Открио нам је како је то изгледало...

"Познајем Новака и Јелену много година. Радили смо много снимања заједно. Рекао сам им једном: 'Људи, знам да се венчавате, мени не би сметало да будем ваш фотограф'. Нешто касније, био сам на Светском првенству у Бразилу 2014, пре него што сам дошао на другу недељу Вимблдона, тада је Ђоковић савладао Федерера у финалу. Његов агент Едоардо ме је контактирао, рекао ми да они имају високо мишљење о мени и да би волели да радим њихово венчање. Сео сам са њима, питао их како желе да радимо и рекли су ми да би хтели да све иде у фонд за његову хуманитарну организацију. Већи део новца који се заради од тога су желели да донирају фондацији, што је сјајно. Видео сам се потом са Јеленом, она ми је све објаснила и потом сам провео недељу дана са Новаком и Јеленом. Били смо на великој забави после освајања Вимблдона, онда и на Светом Стефану где је одржано венчање. Радили смо обе церемоније – и за госте и венчање у цркви. Гети је са магазином Хелоу направио уговор да им обезбедимо што је више могуће фотографија. Био је то изузетан период, стварно сам уживао."

То му је било прво венчање које је урадио у каријери, потом је био ангажован на још неколико, али је тих десетак дана на Светом Стефану било поприлично стресно.

"Било је напето, морам признати. Када продајете слике са свадбе неком часопису, они су главни. Они постављају захтеве, када и колико им је потребно фотографија. Дан након венчања, рано ујутру, морали смо Новаком и Јеленом да прођемо сав материјал и да га обрадимо. Да изаберемо оне које ће ићи у Хелоуу и, срећом, предложио сам једну где је он обухватио рукама и направио срце на њеном стомаку, пошто је била трудна. Баш та фотографија је била на насловној страни магазина и много им се допала."

А да ли је испред објектива имао и неке друге српске играче?

"Радио сам са Јанком Типсаревићем, који је Новаков пријатељ. Мало са Ненадом Зимоњићем и његовом породицом. Било је то снимање за АТП. Неколико пута сам фотографисао Јелену Јанковић, много радио са Аном Ивановић и њу знам баш добро. Дивна девојка, сада живи у Чикагу."

За крај опширног разговора, Клајв Бранскил је, сумирајући своју изузетно успешну и плодоносну каријеру, говорио о најлепшим и најтежим странама свог посла.

"Најбољи део су путовања и најлошији део су путовања. Лепо је што се стално путује, уђете у авион и одете. Често и не знате где треба да путујете. Могу да се вратим одавде и да ми само јаве да морам у Њујорк како бих фотографисао Рафу или нешто тако. То је узбудљив и леп део јер не знаш шта те очекује. Такође, интересантно је пошто упознајеш много људи. Можда је то и највеће богатство овог посла – колико људи на свету има шансу да упозна и буде близу таквих суперстарова. Велика привилегија јер су то посебни спортисти који могу да ураде нешто што нико други не може. Међутим, тешко је јер си стално ван куће. Имам супругу и ћерку које некада поведем, али је напорно стално вући опрему, водити рачуна о свему, а и не могу их увек водити. Ћерка ми има шест година, иде у школу и тренира тенис. Надам се да ће напредовати и можда ћу је некада фотографисати како осваја Вимблдон", закључио је Клајв Бранскил за РТС.

Никола Ђукић (NikolaDjukic43) 

*Фотографије су коришћене уз дозволу аутора и компаније Гети имиџиз