Ђоковић: На планини код Марсеја се поново упалио жар према тенису

У студио у Кошутњаку ушао је уз музику из филма "Роки", иако је адекватна била можда и музика из Повратка Џедаја. Скајвокер има свој мач, док Ђоковић има тениски рекет. Али некако прича о Рокију је прича о човеку који се диже са маргине. Борац за правду. Негде та прича личи на Новакову причу, на некога из Србије ко је отишао на велику позорницу.

"Па има сличности. Просто из разлога што Роки покушава да освоји светски трон у спорту којим се бави и који је заволео и постаје шампион народа, а остаје скроман на земљи, близак људима. Наставља свој свакодневни живот упркос успесима, онако како се одвија и до тог тренутка. Не заборавља на праве животне вредности, на права животна начела. Тако да то је нешто са чиме се ја поистовећујем. Додуше, он користи своје своје песнице као оружје, ја рекет. Тако да не морам толико мишићав да будем", рекао је Новак.

Лето је било успешно за Новака, са неколико турнира за редом који су представљали велики успех.

"Један део мене је знао да је само питање тренутка када ћу да направим велики успех и када ћу опет себе ставити у позицију да се борим за гренд слем и да будем такође у прилици да се борим за број један у свету. Искрено, када сам се вратио са новим-старим тимом, са тениским тренером Маријаном Вајдом и са Гебхардом Гричом, кондиционим тренером. Сели смо у априлу ове године и развијали стратегију и дугорочне и краткорочне планове и у том распореду, и у том плану, је било да ћу негде око Ју-Ес Опена отприлике достићи свој врхунац форме. На радост и пријатно изнанађење свих нас, врхунац форме је дошао већ на трави у Квинсу, и освојио сам Вимблдон. То је прекретница и нешто што ми је много требало у том тренутку. Годину и по дана сам имао осцилације и у резултатима и играчки проналазио себе на терену. Имао сам операцију и одсуство са терена 6 месеци".

На питање шта је био највећ проблем, Новак је објаснио да је све кренуло од Ролан Гароса.

"Ролан Гарос је био шлаг на торти и турнир који је био дуго прижељкиван и стварно годинама сам био надомак освајања турнира. Изгубио сам три финала до тог турнира 2016. године. Мислим да због тог очекивања и притиска које сам сам себи пре свега поставио, па наравно и сви остали, да је просто тај набој енергије био толико велики и наравно да ме је исцрпело. Просто, емотивно више нисам имао у свом резервоару довољно енергије да се такмичим на високом нивоу. Слушао сам приче бивших шампиона и људи који су били у тим истим патикама, и у тим истим ситуацијама, који су говорили о томе да пре или касније удариш главом о зид, просто речено. У емотивном смислу говорећи. Да када оствариш све своје снове и када постигеш одређен успех и када додјеш у тај стадијум каријере да се једноставно запиташ шта даље?"

Јавио се проблем са мотивацијом и такмичарским набојем.

"Мислио сам да никада нећу ући  то стање ума, међутим преварио сам се, било је баш тако. Међутим, сачувао сам вољу за радом, тренинзима. Радио сам у истој мери колико сам радио и до тада, чак и више зато што сам хтео кроз тренинг и кроз тај напор да пронађем поново тај неки жар да се такмичим. Мени није недостајало те неке страсти према тенису и према бављењу тенисом и тренингом. Одлазио сам на тренинге и био сам редован, био сам дисциплинован, као што је то случај целог мог живота и целе моје каријере, али просто када сам улазио на терен да се такмичим, када сам чуо судију да зове резултат, тада сам имао прекид филма. Не могу у потпуности то дочарам, јер ни ја нисам био у потпуности спреман на то. Био сам уверен познавајући себе, да до тога никада неће доћи, јер ја стварно да тада са мотивацијом и инспирацијом никада нисам имао проблем. Нисам морао никада себе да погурам, просто знам јасно шта ми је циљ када сам на терену, да се тактички спремим да знам шта треба да изведем на одређени начин како би исход меча био онакав какав је прижељкиван".

У том периоду догодио се Рио де Жанеиро и Олимпијске игре.

"Сада када бих вратио време, а не волим то да радим, јер се у животу не кајем ни за шта, јер верујем да се све у животу дешава са разлогом и да су ту лекције за нас да се науче, али да сам стварно могао да донесем боље одлуке у неким тренуцима - вероватно јесам. На пример, после Ролан Гароса, Рио је дошао и ту сам био на врхунцу. Имао сам освојене гренд слемове иза себе. Био сам број један на свету, апсолутно доминантан. Дошао сам тамо и два дана уочи меча сам имао повреду левог зглоба и онда сам у том кратком периоду на све могуће начине покушавао са свим медицинским особљем и лекарима и ортопедима да нађем решење како бих се опоравио и дао свој максимум".

Повреду зглоба на левој руци Ђоковић је тада доживео први пут у каријери.

"Када се све то завршило, када сам имао мало више времена да се осврнем на све и да мало размислим зашто су се одређене ствари десиле, закључио сам  да сам се превише залетео, да сам превише хтео. Да сам изгорео у тој некој жељи, и да сам на неки начин одступио од оног ритма планирања тренинга, опоравка и оптималне припреме, од те формуле која је идеално функционисала, перфектно до тог тренутка. Одступио сам од тога, зато што олимпијска година је увек вероватно у распореду најтежа година, јер имате исти број турнира, с тим што имате и ОИ које имају посебну тежину. И онда морате посебно да се спремате за то, а немате времена зато што ОИ увек упадају у том згуснутом периоду године између Вимблдона И УС Опена где имате још неколико великих турнира, тако да је све у свему то била једна велика лекција. Вероватно је требало после УС опена да завршим  сезону. Можда чак и после ОИ, али успео сам да се некако оспособим за УС Опен. Играо сам финале, то је изванредан резултат, али сећам се јако добро тог турнира. Ту сам извукао последње атоме тог жара и те менталне снаге за такмичење, после чега сам био као издуван балон и једини разлог засто сам наставио да се такмичим до краја сезоне и да играм турнире, је због тога што је Мареј ухватио залет и што ми је било угрожено прво место. Заправо, дозволио сам другима да утичу на мене да треба да наставим. Ја сам осећао дубоко у себи да треба да станем, део људи поред мене такође је био подршка. Поготово моја супруга и родитељи су говорили да треба да станем. Међутим, наравно, нико не може да одлучује уместо мене".

Ипак, Новак је одлучио да стане наредне године.

"То је било прошле године и то нисам ја одлучио, него је одлучила виша сила, и моје тело, јер просто, лакат није више могао да издржи те напоре. Лакат је наравно био тај један проблем који је постојао, и био је текући две и по године. На питање зашто толико дуго, одговор је једноставан. Као професионални спортиста ви се носите са одеђеном мером бола и нивоом бола и то морате да прихватите. Међутим, тачно знате и имате осећај када тај бол превазилази неку границу и када вас онемогућује да пружате неки свој максимум. Мени је почело то да се дешава почетком 2016. године. Ја сам иначе против лекова, пилула итд. Увек се трудим да некако радим највише на превентиви уместо на лечењу. Боље је спречити него лечити, како кажу. Али, просто у тим тренуцима, да бих наставио да играм на том нивоу, када је већ кренула сезона, морао сам да донесем одлуку. Или ћу направити паузу и адекватно се посветити том проблему, или ћу наставити сезону са антиинфламаторим лековима. Ја сам изабрао ову другу опцију и на неки начин знам да је то било у том тренутку неопходно да бих наставио да играм, али када гледам ствари из ове перспективе није била исправна одлука за моје здравље. Наравно, узимајући у обзир цео тај редослед након тога, тих годину и по дана, шта се све догодило, вероватно не бих направио ту одлуку јер је пауза била неминовна, пре или касније".

Лекови су само маскирали узроке повреде.

"То је било маскирање симптома. Бола није било, јер је био пригушен, али ситуација се у лакту погоршавала, а да ја то нисам знао зато што то нисам осећао. Бол је сигнал тела да се нешто дешава унутра што треба да се адресира. Ја на то нисам гледао тако у тим тренуцима и научио сам лекцију тежим путем".

Уследила је операција.

"То је била моја прва и надам се једина операција у животу. Нисам љубитељ операција и ножа право да вам кажем. Знам да је у неким ситуацијама то просто неопходно. Да кажем неизбежно. Али сам се трудио на све могуће начине да то избегнем и онда сам узео паузу 2017. у јуну, после тог ВИмблдона када сам предао четвртфинале. Тада сам просто осећао велико растерећење и олакшање, зато што сам дубоко у себи знао да ће тај тренутак доћи пре или касније И да је просто морао да се деси и онда када се десио коначно, када сам био онемогућен да држим рекет у рукама, онда сам схватио у ствари да је преда мном једна вишемесечна пауза. Рекли су ми да могу евентуално након 3 месеца да се вратим на турнире, али сам одлучио да узмем 6 месеци без турнира, просто зато што ми је требало исто мало паузе и да напуним батерије, емотивно и мало психички. Требао ми је неки свеж почетак. Онда сам посетио најбоље ортопеде у Србији, Северној Америци и широм света. Сви су ме саветовали да операција није неопходна, и да просто треба да следим неки одређени протокол који ми они препишу. Да би се на крају, када сам се враћао за нову сезону, бол поново појавио и ту је онда кренула фрустрација зато сто сам узео 6 месеци времена за паузу, уверен од стране свих доктора да је то било довољно времена за опоравак".

Захват је обављен у Швајцарској.

"Упознао сам човека из Швајцарске који је ортопедски хирург и који ми је рекао да не морам одмах то да радим, али да је боље што пре да се тога решим, и на крају сам и њега одбио и отишао у Аустралију, и опет играо под боловима. Било је то на почетку ове године. Када сам се вратио из Аустралије онда ми је било јасно и просто морао сам то да урадим. Посао је обављен узгред врло добро, јер сам се врло брзо вратио на тениски терен. По многим стручњацима, можда пребрзо. Агаси и Радек, и доктори и фамилија, нико није био за то да се ја вратим у том тренутку. Само ја јесам! Али, сада видим да је то била грешка. Али, не бих ништа мењао зато што су ствари управо онакве какве би требало да буду и управо због тог целог процеса и свега што се издешавало ја сам данас ту где јесам и то је просто тако.

Сарадња са Агасијем је у том периоду прекинута.

"Остали смо у одличним односима и нисмо ниједног тренутка имали званичан уговор, како је иначе обичај са осталим тренерима. Он има пуно обавеза, има породицу, прати своју децу, има и фондацију. Агаси је посебан човек који много воли да разговара и пронађе суштину у свему, што мени не смета јер ја исто волим да причам. Помогао ми је да пронађем узрок свега, како да се носим са одређеним одлукама и емоцијама. И стварно је фантастичан човек у сваком погледу. Али, како је Агаси рекао: Превише пута смо се сложили да се не слажемо. И нема проблема међу нама, али се професионално нисмо сложили.

Дошао је тренутак када је Новак посумњао у себе, у даљи ток каријере.

"Прво сам то рекао себи, а онда и људима око себе. Сви су били затечени, јер у тим тренуцима нисам био сигуран у оно што причам, и свако од нас као човек, независно у којем је пољу делања, пролази кроз такве тренутке. После операције пролазиле су ми кроз главу многе мисли и емоције које нису биле најсјаније. Најгоре је када када преовладава сумња у односу на веру и на оптимизам да ствари треба да изгледају позитивно. Не стидим се таквих тренутака и моје крхкости. Али мој отац, мајка и жена су веровали увек у мене. Моја браћа и тим. Имам огромну захвалност за људе који ме окружују, поготово моја мајка која је стуб фамилије и носила је четворицу мушкарца на својим леђима, као и отац који ми је трасирао пут и дозвољавао ми да испуним своје снове.

Са супругом је отишао на планину код Марсеја и ту се поново упалила жар према тенису.

"Одлазак на планину је био изврстан. Моја супруга након трудноће није имала времена да се посвети себи и није била у тренингу, али је ипак планинарила са мном четири сата, и то је био моменат када смо се зближили и када смо остварили још јачу везу. То путовање од пет дана је донело неку врсту испуњења поноса и снаге. А то путовање нас је додатно зближило, што нисмо имали од како смо постали родитељи. Тај тренутак је био највећа прекретница где се све вратило у пакету".

Ђоковић је причао и о томе колико му је било битно што је Стефан био на трибинама на Вимблдону и бодрио га.

"Много ми је значило, и инспирисало. Када постаненте родитељ свет вам се окрене наопачке. Када смо постали родитељи откључала се та једна нова димензија љубави у нама. Долазим са тренинга, остављам рекет са стране и не размишљам више о тенису. Тада скидам одело тенисера и облачим одело родитеља. За мене као оца је најбитније да имам квалитетно време са својом децом, и за моју супругу, и бескрајно сам јој захвалан што покушава да организује наш зивот код куће и на путу тако могу да се посветим деци довољно и поред тениса".

На тему исхране, и фаме у Србији у вези са тим шта Новак Ђоковић једе, Ноле је кратко рекао.

"Као професионални спортиста зависим од онога како се осећам, колико енергије имам да ли сам довољно снажан, експлозиван и брз".

Једно од питања односило се на то ко сада пере чарапе, уз алузију на изјаву његове мајке Дијане да је то чинила годинама, мучећи се да скине шљаку са одеће.

"Мене је мајка учила да сам перем своје чарапе. На јуниорским турнирима није било новца чак ни за онај жетон за машину. У једном хотелу у граду у Француској, лавабо је био у спаваћем делу собе, чак не ни у купатилу. Ми смо чарапе ту прали, а онда их сушили на уличним бандерама, да је чак И полиција долазила да нам каже да то не радимо.

Новак је поменуо и да вози "Тесла" аутомобил највише због Николе Тесле.

"Само због њега, мада је и еколошки ауто, али са друге стране највише због њега. Тесла је наше горе лист и најгенијалнији ум свих времена. Ја стално тражим људе који су репродуцирали лик и дело Тесле. То ми је хоби. Оно што ме највише одушевљава код њега није само то што је био толико скроман и нормалан, и што је све своје изуме подредио еволуцији човечанства, а није то урадио из материјалних разлога".

Ђоковић је свирао саксофон у студију, истакавши да његову пасију према овом инструменту не деле сви укућани, поготово када је свирање на аматерском нивоу, као што је случај код њега.

"Саксофон ми је одувек био најпривлачнији јер се уклапа у све. Још од средње школе ме је фасцинирао".

Новакова Фондација сваке године помаже велики број деце широм Србије, на шта је Ђоковић  поносан.

"Моја улога је да кроз спорт и филантропски рад променимо слику у друштву. Мене највише занимају деца и тиме се бавимо кроз фондацију још од 2010. године. Наша мисија је да им обезбедимо боље услове за рани развој током предшколског доба".

Међу бројним темама, Ноле је поменуо и наредне Олимпијске игре.

"Токио је јако близу, и мислим да ћу се те године уочи Игара боље спремати за то такмичење. Можда и нећу да играм неке турнире да бих се што боље спремио за добар пласман на ОИ 2020".