Србија до Денвера

Мало тога из чудесног света Николе Јокића може бити логично и очекивано у овом, њему паралелном, друштвено прихваћеном универзуму.

И потпуно је логично да Никола Јокић креира – напише, режира и води главну реч у том свом магичном свету, не обазирући се превише на норме и постулате на којима почива кошарка, још откако је засијала лампица Џејмсу Нејсмиту изнад главе крајем 19. века. 

Са оне стране баре, где се кошарка прати у "ситна цревца", где су аналитика и софтвер пречесто испред осећаја и петље, лупају годинама главу, како се неко без издефинисаног мишића на торзу макља са готово лабораторијски прецизно скоцканим беланчевинама; како неко попут Јокића доминира над играчима који су 20 одсто масти у телу имали последњи пут на систематском за полазак у школу; како неко ко не може да скочи богзна колико високо – одскаче миљама од осталих...  

Питају се, не схватајући да је то свет Николе Јокића, а да су они само посматрачи, привилеговани што из првих редова сведоче магији.

У том, чудесном свету Николе Јокића, потпуно је нормално да најбољи играч НБА лиге две године заредом јесте играч који је изабран са 41. места на драфту.

И наравно да ће Џош Кренке, син власника Денвера (између осталог), брже-боље дотрчати (угалопирати) у Сомбор да честита лично Јокићу, знајући колико је и сам среће имао, пошто је франшиза из Колорада на том драфту изабрала двојицу играча пре Јокића. 

Има нечег поетског, и сада – са ове дистанце и из тог света Николе Јокића, сасвим нормално изгледа да, док се саопштава да је Денвер драфтовао Јокића, на екрану иде реклама за Тако Бел. 

Потпуно је нормално и то што га је менаџер Мишко Ражнатовић одвео у Мегу, а да га није видео како игра.

И нормално је да одигра ужасан меч пред скаутима и људима из Барселоне, због чега га нису одвели у Шпанију. 

И нормално је што је његов менаџер блефирао пред драфт и рекао да је повукао пријаву, како би се Американци замислили пред велику ноћ. 

Сасвим је нормално и то да Јокић и не хаје превише за награде и признања.

Многи су се, када су примали МВП награду, расплакали и показали емоције, што је свакако и очекивано после огромног труда и силних одрицања…

Али, опет, у том чудесном свету Николе Јокића, свету игре, свету баскета, у свету који пркоси модерном начину живота, ово је сасвим нормалан дан – примио је награду у штали; рекао да ће једном, када буде матор, дебео и џангризав, причати деци да је некада добро играо кошарку; одложио трофеј, загрлио пријатеље и породицу и запевао…

На концу, најнормалније (можда и нормалније од свега осталог) јесте то што Никола Јокић, једна од најсјајнијих звезда у свету спорта, дигитално, практично, не постоји – нема друштвене мреже, нити га занимају.

Лука Дончић је открио да је наговарао (безуспешно, непотребно је напомињати) Јокића да отвори налог на Инстаграму.

"Знате да он нема друштвене мреже. Он је другачији од свих осталих… Наговарао сам га да отвори Инстаграм профил, али ми је рекао: ‘Не, нема шансе’", рекао је Дончић.

Небу најсјајније звезде светске кошарке прети тај модерни облак 21. века, који би бацио сенку на све оно до чега му је стало – породица, приватност, мир, тишина – па га успешно гура из рекета свих ових година.

Јокићев свет, тај чудесни, магични свет, поклон је овом друштву, којег ће исто то друштво, чини се, бити свесно тек после неког времена. До тада, док не погоди жицу и донесе одређене закључке, морамо се препустити и уживати у њему – у свету где је све могуће, где се руше сви зидови предрасуда и стереотипа, свету у којем се не мора баш скроз одрасти, свету у којем имаш цео свет, али ти је довољан један салаш, један коњ и једне чезе…

Он је Никола Јокић, најбољи играч на планети другу годину заредом, а све око њега је његов, сасвим нормалан, свет чуда.