Супертимови у Њујорку и Лос Анђелесу – мехур који је морао да пукне

Како лицемерно данас изгледа згражавање старе школе љубитеља НБА лиге над стварањем супертимова у којима се окупљају звезде са искључивим циљем да узму титулу иако је заправо та тенденција присутна од прве деценије глобалне популарности Лиге.

Сетимо се хероја које данас памтимо принципијелнијим него што су били, рецимо Карла Мелоуна и Герија Пејтона који су позне играчке дане провели јурећи састав у ком би могли доћи до прстена и тиме заокружити своју каријеру.

Коначно, суочимо се са последицама ковида које су деловале као да ће најмање дотаћи НБА 2020. током беспрекорно организованог "мехура" у Орланду, а испоставиће се да ће га у следеће две сезоне озбиљно пореметити.

Почетак овогодишњег плеј-офа обележила је имплозија два "супертима" пакована за освајање титуле – Лејкерса, који нису ни ушли у доигравање и Нетса, који су сматрани фаворитима за прстен. Рекао бих да обе ове приче крећу из Орланда и "мехура".

Током лета 2019. године, Кајри Ирвинг после две у суштини неуспешне сезоне у Селтиксима у којима је покушао и није успео да буде лидер тима, једном због необичне одлуке да се подвргне операцији колена која наводно није била хитна таман на почетку плеј-офа, а други пут јер је једну плеј-оф серију напросто лоше одиграо, постаје слободни агент и кључни чинилац у регрутовању Кевина Дурента који је желео да заигра са њим.

Неколико клубова се бори за тај пакет, међу њима два њујоршка, Никси и Нетси и Бруклин побеђује. У америчком спорту важи правило да ниједна лига не може успети ако нема јаку њујоршку екипу. Упркос томе што су Никси тим који је некада освојио титулу, некада играо у финалима, и имао велики број звезда, углавном су познати као место неиспуњеног потенцијала и мелодрамског ексцеса између играча и публике.

Нетси који су прво били Њу Џерси а потом постали Бруклин, клуб је са знатно мањом традицијом, и променљивом срећом који је у протеклој деценији успео да се стабилизује и под вођством спортског директора Шона Маркса и тренера Рона Еткинсона изгради "клупску културу", развија властите таленте, не ослања се на скупе слободне агенте и сл.

Међутим, Нетси 2019. као да су одједном дигли руке од раније филозофије и ушли у паничну фазу потребе да се "победи одмах". Они успевају да обезбеде Ирвинга и Дурента, а са њима у пакету и некадашњег Ол-стара и репрезентативца центра Диандреа Џордана који је са овом двојицом успео да се "здружи" на акцијама националног тима.

Та померања стварају нелагоду у младом нуклеусу тима, и Џордан показује да је спреман да се жртвује те место стартера препушта Џерету Алену, младом и перспективном центру.

Огроман капитал скупљен у том прелазном року ипак доноси и једну занимљиву хипотеку. Максималан уговор потписао је Дурент упркос задобијеној повреди ахилове тетиве која важи за "двогодишњу повреду" у смислу опоравка и најтежу у кошарци.

Сезона почиње, само са Ирвингом од планиране силе која је појачала клуб, и он доноси оно што је било и очекивано у погледу квалитета, али тада креће ковид, и Дурент се не враћа ни за "мехур" у Орланду, а Ирвинг одбија да игра због покрета насталог због Џорџа Флојда и неколико других афроамериканаца које је без разлога убила полиција. Нетси без носећих звезда у "мехуру" играју без неких очекивања, и сами се понашају као да никоме нису конкуренција.

С друге стране, ношени Леброном Џејмсом и Ентонијем Дејвисом, са студиозним тренером Френком Вогелом на клупи успевају да дођу до титуле. Упркос томе што се не може рећи да су играли најбољу кошарку, Леброн и Дејвис су просто били прејаки и буквално и фигуративно за остале противнике.

Упркос томе што су током истог плејо-фа Клиперси доживели ментални слом, од којег се још нису опоравили, а такође су паковани као "супертим" за титулу – Лејкерси су својом силом два невероватна талента и играча који им пријају некако дали валидност тој идеји.

Следеће сезоне Нетси улазе у Лигу са здравим Дурентом и Ирвингом, међутим, током године њихово здравље варира, иако им је форма углавом добра, а управа разара све трагове дотадашњег систематичног рада изводећи блокбастер трејд који доводи Џејмса Хардена у клуб.

Док су сада три суперстара узела да деле лопту, остатак тима је хаотичан – не мањка им талента, чак напротив, али екипа делује скупљено с коца и конопца. Илустративан је пример Ламаркуса Олдриџа који је дошао из Спарса, потом открио да има здравствене проблеме због којих мора да се повуче, а онда се ипак излечио и наставио да игра.

Нетси, међутим, нису били троглава аждаја – Ирвинг, Дурент и Харден су ретко били заједно на терену, но и то је било довољно да дођу до полуфинала конференције и изгубе од Бакса после повреде задње ложе Хардена, ишчашења Ирвинговог зглоба и једног центиметра Дурентове патике која је нагазила линију те је уместо тројке за победу, дао двојку за продужетак у седмој утакмици са Баксима.

Знало се да је плеј-оф серија Нетса и Бакса финале пре финала, и тако је и било. Бакси су продужили до титуле, без доминације, али прилично убедљиво.

За то време у Лос Анђелесу, Вогел проводи сезону жонглирајући сјајним играчима, али и борећи се са повредама Леброна Џејмса и Ентонија Дејвиса. Плеј-оф Лејкерси дочекују са екипом пуном звезда али у првом колу против Санса не успевају да превазиђу Дејвисову повреду и понове оно из "мехура".

Нажалост, лекција коју су тада научили није била да изграде стабилнији тим који ће се боље носити са повредом доминантног појединца, већ само да је битно да ти главни играчи буду здрави.

Тако креће нова сезона, пуна калкулација у покушају да главни играчи буду здрави, са доста одмарања и паузирања, без обазирања на то са ког места тим улази у плеј-оф јер екипе су паковане за титулу, дакле свеједно им је. Међутим, Лејкерси улазе у сезону са ростером који делује као да је састављан за неку компјутерску игру од пре десетак година, од стране детета коме је тада било десетак година.

Расел Вестбрук има катастрофалну сезону, претвара Лејкерсе у предмет подсмеха и медијски скандал, Леброн и Дејвис су често повређени или на поштеди, и прекасно сви заједно успевају да се сете како им је плеј-оф у потпуности измакао.

Тај последњи напор и пробој до места у доигравању Лејкерси нису могли да изведу јер су и Леброн и Дејвис на утакмице долазили у цивилу. Иако нас и даље праћење НБА лиге учи да се против Леброна не треба кладити и да он и Дејвис заједно јесу непремостива препрека, тешко је да ће стићи до титуле ако буквално забораве да се квалификују у плеј-оф.

За то време у Нетсима, Кајри Ирвинг улази у зенит своје ексцентричности. Од три највећа вакцинална скептика савременог спорта, а то су први рекет света Новак Ђоковић, најкорниснији играч НФЛ лиге Арон Роџерс, Ирвинг је ипак био најпринципијелнији. Рекао је да напросто неће да се вакцинише, и да је спреман да не игра због тога. Он није био једини играч у НБА који се није вакцинисао.

Од звезда то није учинио још ни Бредли Бил из Вашингтон визардса, али он није као Кајри играо у држави Њујорк где је било забрањено невакцинисанима да долазе на посао, што утакмице по тамошњем законодавству јесу. Клуб испрва одбија предлог да Кајри игра само на гостовањима, свуда сем у Њујорку код Никса и у Торонту јер без вакцине не би могао да уђе у Канаду, и све до зиме, Нетси играју само са Дурентом и Харденом.

Дурент би волео да Кајри прими вакцину, али не инсистира, а Харден је љут што не жели. Када је коначно клуб у току катастрофалне епидемије ковида међу играчима дошао у фазу да нема ко да игра, и да поставу чине људи доведени из развојне лиге или Европе на десетодневним уговорима, Ирвинг се враћа на терен. И убрзо на терену постаје чаробан, али у свлачионици иритира Хардена који почиње да тражи трејд.

Харден бива трејдован за Бена Симонса, можда "најчуднијег свата" у овој трагикомедији о Нетсима, играча који је после једног шута који није узео у полуфиналу прошлогодишњег плеј-офа одбачен од навијача и саиграча Сиксерса, те одлучује да не игра и чека трампу. Управа Филаделфије има нереална очекивања о томе кога би могла добити за Симонса, а он после доласка у Нетсе наставља са неиграњем јер се јако дуго није бавио кошарком.

Срећом по Нетсе, пандемија јењава и држава Њујорк мења своја правила, па Ирвинг добија могућност пред крај регуларног дела да заигра и код куће. После оваквог расплета и принципијелног става, Ирвинг своје крајње опструктивно понашање доживљава као коначну потврду да је све време био у праву и да се борио за виши циљ.

С друге стране, поезија на терену коју изводи са Дурентом нуди и један наратив о искреном и срдачном пријатељству два аса које штампа пред плеј-оф проглашава за најталентованији дует свих времена.

Пад са такве висине, морао је бити болан.

Данас сви дижу куку и мотику на двоструког МВП-а Стива Неша, потврђеног спортског радника из стручног штаба Голден Стејта, али потпуног новајлије на клупи. Ипак, замислите околности у којима води екипу у којој се Дурент повредио, невакцинисани Ирвинг игра само на гостовањима и Ол-стар аса климаве форме је трејдовао за велемајстора који је одличан само неће да игра кошарку.

А око њих је скупљена група чак врло даровитих играча који су се скупили као нус-појава разних трампи, и купљења мрвица са столова других клубова.

Пред плеј-оф, Дурент и Ирвинг коначно здрави улазе у вишу брзину, праве неколико божанствених партија. Али, онда против Бостона губе четири утакмице заредом, истини за вољу са малом разликом.

Међутим, евидентно је да такав тим није био спреман за плеј-оф кошарку, и да су се неки историјски догађаји – рецимо најбоље одиграна одбрана над Дурентом од када је дошао у Лигу у првој утакмици у Бостону – десили у погрешном тренутку.

Неш је наводно доведен као Ирвингов и Дурентов избор и њихов "послушник". Ове сезоне је тешко проценити његов домет али прошле се могло рећи да је његова екипа играла колико-толико организовану одбрану и носила се са том невероватном флуктуацијом носилаца игре, и радикалним изменама у постави.

Ништа импресивно, али далеко је Неш од некога ко је најгори тренер Лиге и особа залутала на клупу каквим га данас представљају. Ипак, сасвим је сигурно да су Ирвинг и Дурент развили "Лебронов синдром" и да мисле да њима тренер и не треба, што је можда тачно, али треба осталима у екипи. Заслуживао он то или не, али Неш јесте захваљујући својим звездама у потпуности изгубио ауторитет.

Вогел је отпуштен из Лејкерса, и то на крајње непријатан начин, сазнавши то малтене из медија. Тренер неспорног знања, изразити поборник организоване кошарке, освајач титуле, пао је као жртва вртлога који је у Лејкерсима изазвала хистерична потреба да се побеђује и осваја све одмах са највећим могућим бројем звезда.

Финикс санси као најизразитији представник супротног начина рада и Мајами хит као вишедеценијски заступник систематичног и стрпљивог грађења екипе освојили су своје конференцијске титуле. И за њих се може рећи да су ове сезоне и играли најбољу кошарку.

То се додуше могло рећи за Мајами и 2020. када нису могли да савладају Леброна и Дејвиса, дакле то није гаранција било чега. Но, ако НБА жели да промени парадигму, онда би то финале дефинитивно довело до тога.

Ипак, остају Дурент, Ирвинг, Симонс, Леброн и остали као спортисти очигледно оптерећени тиме да њихова спортска каријера мора бити свеобухватна и имати једну додатну димензију. Како и да не виде себе на такав начин када њихови махом средњекласни фанови сведоче уговорима које данас већ потписују за потпуно апстрактне суме новца које напросто не могу да буду плата само за кошарку.

Та "грижа савести" створена енормним новцем од стране навијачке базе додатно индукује њихове већ присутне сујете без којих опет па никада не би ни стигли ту где јесу. Тај психолошки затворени круг се неће раскинути ни финалом Санса и Хита, он је дубљи и залази у саме темеље улоге спорта у савременом друштву.