Игор Кокошков – баш оно што Србији треба

Истанбул, вече финала Европског првенства, година 2017. Србија која је силно ослабљена дошла на турнир у неизвесној завршници губи златну медаљу од никад јаче репрезентације Словеније.

Вероватно једини Србин који је те вечери искрено славио победу "змајчека" био је Игор Кокошков, који је као селектор предводио Словенце до највећег успеха у њиховој историји.

Након што је дао неколико изјава за светске, европске и великој већини словеначке медије, и са осмехом на лицу обавио исту дужност на званичној конференцији Фибе, стрпљиво сам са малим бројем колега сачекао Игора испред прес-центра, и после разговора о самој утакмици поставио му питање (на српском наравно) вођен мишљу великог броја Срба који прате и воле кошарку:

"Игоре, добар део навијача из Србије коментарисао је да би волели да вас виде једног дана на месту селектора Србије. Какав је Ваш коментар на то?"

Одговор је био професионалан. Искрен. Пун поштовања. Скроз на месту.

"Није фер са моје стране да дам било који коментар на то јер репрезентација Србије има институцију од тренера, човека који је изузетно битан за тај тим и национални је симбол који траје. Сале је толико тога урадио као играч и сада као тренер. Не заборавимо Олимпијаду, не заборавимо европска и светска првенства. Србија има доброг тренера и ја им желим да то потраје, а за све остало – видећемо", рекао је Игор 17. септембра 2017.

Тачно 26 месеци касније, у вечери када су два највећа српска кошаркашка клуба играла први дерби у новој сезони, 17. новембра 2019. године постало је извесно да "видећемо" постаје "гледаћемо".

А та опција појавила се кинеске вечери 14. септембра, непосредно након неуобичајено кратке конференције Салета Ђорђевића после победе над Чешком у борби за пето место на свету, када је он (не)очекивано саопштио да одлази са места селектора Србије.

Већ тада је Игор постао кандидат за наследника, а то је уз такође доказаног тренера Сашу Обрадовића био све до недеље.

Онда је у недељу први до иоле чврсте потврде да ће се Игорово именовање и догодити дошао колега Влада Прерадовић из Новости.

Управо са њим и још двојицом колега из Србије разговарао сам након болног пораза "орлова" од Аргентине у четвртфиналу. Заједничка оцена била је да је Кокошков баш оно што Србији треба ако Сале одлучи да "дигне сидро", што се убрзо и десило.

Игор је тренерски млад, али прилично искусан.

Осим што је у НБА лиги прошао готово сва места у тренерском "стафу" и догурао до првог тренера, он је ту улогу знатно раније добио у репрезентативној кошарци.

Био је селектор Грузије седам година (од 2008. до 2015. године) и водио их је на три првенства Европе.

Потом је нешто мање од две године седео на клупи Словеније (од 2016. до 2018. године), са којом је направио већ поменути подвиг.

Не треба заборавити да је био помоћник у селекцији СЦГ на ЕП које је 2005. одржано управо у нашој земљи, а које не памтимо по лепом.

Нова школа са примесама старе, југословенско-српске.

Игор је тренер који је тренерско име градио и изградио у Америци и НБА лиги. Ипак, ни он а ни ми у Србији нећемо заборавити да је управо на родној земљи почео и основе научио радећи са стручњацима "старог кова" који су оставили дубок траг, а у његовом конкретном случају то је био легендарни Боривоје Бора Ценић из ОКК Београда.

Такође, битно је истаћи да је управо преко Удружења тренера тада Југославије Игор добио и асполутно искористио шансу да се стручно усавршава у Америци.

"Енбиејизиран", уме да ради са звездама из најјаче лиге света.

Србија, коју ће Игор надамо се са успехом водити у годинама које долазе, тренутно има шест НБА играча и сви они би требало да буду на располагању селектору за прву акцију, а то је предолимпијски квалификациони турнир у Београду.

Јокић, Бјелица, Богдановић, Марјановић, те "рукији" Гудурић и Смаилагић требало би да представљају покретачку снагу "нове" Србије. Сви они (неки мање, неки више) имају искуства рада у најбољој лиги на свету и у директном су контакту са тамошњим системом рада, који несумњиво преузима примат и над репрезентативном кошарком, ако га већ није и преузео.

Управо ту би Игорова улога требало да буде од епохалне важности, пошто он зна, разуме и доказано (Драгић, Пачулија) уме да приђе и допре до мозга европских НБА играча. Уз то, први је европски тренер који је самостално водио један НБА тим. И можда најбитније – живи кошарку сваки дан, цео дан.

Када се заврше формалности и Кокошков званично буде промовисан у новог кормилара српског кошаркашког тима, пред њим ће бити пуно изазова.

Сагледавање актуелног тренутка и анализа затеченог стања у тиму, и брзинска припрема за оно што следи и врло брзо долази. Пре свега и најважније од свега је квалификациони турнир за Олимпијске игре, који ће се играти у београдској Арени.

Тај турнир заказан је за период од 23. до 28. јуна наредне године, те ће Кокошков имати задатак да хитро делује када је реч о формирању тима сарадника и стручног штаба, креирања списка кандидата и прављења плана припрема за такмичење где право на грешку не постоји.

Дакле, Игор ће одмах ускочити у ципеле које је Сале изуо у оне вечери у Пекингу.

У тим ципелама ће и даље бити два каменчића да жуљају и опомињу. Један у левој а један у десној. Они су увек били ту и биће док је кошарке у овој земљи.

Једном је име притисак, а другом врхунски резултат.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (LjubomirovicM)