Није срамота да Србија изгуби од Британије, али зашто баш у кошарци

Велика Британија је већа, моћнија, богатија и популационо бројнија земља од Србије, те је донекле и нормално да У многим областима буде успешнија. Али кошарка није једна од тих области. Бар не би требало да буде ако се узме у обзир таленат и историја кошарке у две земље.

Међутим, јуче је у Израелу одигран управо меч који је ту хијерархију довео у питање, бар када су млади кошаркаши у питању. И поред чудног система такмичења за турнир у Тел Авиву, који је управо Британцима омогућио да и поред сва три пораза у групи играју меч осмине финала (?!), пораз "орлића" јесте велико изненађење и поприличан шамар нашој кошарци.

Иако је на крају дана најбитније да млађе селекције развијају и стварају играче за А тим, са правом се морамо запитати да ли ипак треба да бринемо за будућност сениорског тима када они који долазе не успеју да победе тим Велике Британије, која, сложићемо се, није ни близу кошаркашке силе, а која је притом играла без свог најбољег играча Карима Квилија, члана Реал Мадрида.

"Орлићи" су претходно у групној фази савладали на старту екипу домаћина са 92:81, потом у мечу на мали број поена поражени од Украјине резултатом 68:63 (млади бек шутер Цедевите Олимпије из Љубљане Јусуф Санон убацио нам је 30 поена!), да је у последњем колу групне фазе у вероватно најбољем мечу на првенству савладана Италија са 73:69, уз феноменалну партију Пецарског (25 поена уз 13 скокова).

Оно што смо могли да видимо у Израелу од екипе коју са клупе предводи Оливер Поповић јесте игра која се заснивала углавном на две компоненте – гурање лопте до јединог центра Пецарског, који се тиму прикључио свега два дана пре почетка шампионата из млађе селекције која је заустављена у четвртфиналу СП на Криту, и лоши проценти шута споља.

Пецарски јесте био прва и одлична офанзивна опција, али је његова игра у одбрани против годину или две старијих играча била у најмању руку дискутабилна. Уз то, његов каснији долазак у тим и поред свих добрих ствари које је донео извесно је нарушио хемију екипе и поделу улога, која се највише одразила на Момирова, Ускоковића и Марјановића.

Никола Мишковић, један од најталентованијих у овој генерацији, уз то је имао изузетно лош дан у мечу против Британаца, а слобода у игри коју је имао у том мечу била је контрапродуктивна за тим.

Резиме тог "спорног" меча осмине финала укратко би могао да гласи овако – егал утакмица у већем делу њеног тока, али предност константно на страни Британаца. "Јурњава" се на крају није исплатила, промашена бацања у финишу и касно "паљење" шутерског оружја.  

То су неки од проблема што се самог првенства тиче, а када говоримо о системским проблемима, увек се после пораза покрећу приче о саставу екипе, да ли заиста играју најбољи или тзв. менаџерски играчи. У кошаркашким круговима они најнезадовољнији постигнутим у Тел Авиву овај тим називају и "Беобаскет репрезентацијом", јасно алудирајући на београдску менаџерску агенцију истог имена која је дала највише чланова.

Са друге стране, можда је главни проблем у руковођењу од стране Савеза, у којем се неретко доносе одлуке да тренери не прате генерације кроз цео пут у млађим селекцијама (од кадета до младе репрезентације што би било најлогичније), већ се готово по правилу мењају сваког лета и увек почињу стварање тима "од нуле".

И на крају крајева, да ли се рад у клубовима и млађим репрезентативним селекцијама одразио на то да изгубимо препознатљив стил игре који је годинама карактерисао наше репрезентације, а који су красили тимска игра и добар шут, што рецимо ни на овом, али ни на недавно завршеном светском јуниорском првенству на Криту нисмо видели од српског тима? За разлику рецимо од Литванаца, који се готово слепо држе свог "фазона" и од њега не одустају, чини се да смо се ми фокусирали на форсирање играча који су тренутно физички најјачи у својим генерацијама, а запоставили неговање есецијалних ствари, "југословенског шмека" и "српског штоса" у игри, по чему смо (некада били) препознатљиви.

Наравно, мора се одати признање и Британцима, који иако нису познати као некакава кошаркашка нација (фудбал, крикет, рагби и тенис неупоредиво популарнији на Острву), они ипак имају добру организацију своје националне лиге (ББЛ) засновану на тржишним принципима, која је солидно и гледана, где готово сви професионални клубови имају и системски раде са млађим селекцијама, а из које повремено искочи неки велики таленат.

Занимљиво је у том контексту подсетити да је крајем прошлог и почетком овог миленијума десетак година у Енглеској радио и Ник Нурс, тренер који је недавно одвео Торонто до титуле шампиона у НБА лиги.