Јокићев зид

Никола Јокић је суперзвезда НБА лиге, и то више нико не спори. У сезони на измаку одиграо је и свој први плеј-оф, где је био, благо речено, спектакуларан. Људи се и даље диве његовим статистичким бројкама и луцидним додавањима, а колико је напредовао доказују и дебате у којима се Никола спомињао као легитиман кандидат за МВП-а лиге.

Наравно, за све то најзаслужнији је он сам. Али, велику помоћ у овом успону имао је од породице, конкретно од своје браће и девојке. То је Николин потпорни зид.

Никола има два старија брата, Немању и Страхињу, који су се такође бавили кошарком. Обојица су била талентована, али нису успели да свој потенцијал преточе у успешну каријеру.

Страхиња, најстaрији брат Јокић, играо је професионално кошарку у Србији (други и трећи ниво такмичења). Немања је пак своју кошаркашку срећу тражио "преко баре", пошто је похађао Мерси колеџ у Детроиту, а после био и на Лонг Ајленду.

Занимљиво је да обојица имају блиске везе са некадашњим НБА играчем и најбоље пласираним Србином на драфту – Дарком Миличићем.

Страхиња је са њим био добар друг, да би касније постали и кумови, док је Немања, осим што је са њим играо, практично годину и по дана живео у кући Миличића у Рочестер Хилсу, престижном предграђу Детроита и живео некарактеристично за једног студента.

"Живео сам живот НБА играча. Возио сам скупа кола, био сам редован на утакмицама Пистонса и правио сам најбоље журке на универзитету – у Дарковој кући, наравно", рекао је Немања 2017. године новинару Спортс илустрејтеда.

И можда је управо то један од кључних разлога Јокићевог успеха у најјачој лиги света. Један Јокић је већ видео, па и доживео НБА изнутра, упознао се са искушењима. Логично, поучен личним искуством, донео је одлуку да са старијим братом, Страхињом, не дозволи да се нешто слично догоди "малом Николи", кога су још током заједничког живота у Сомбору "узели под своје" и народски речено "челичили".

Николина браћа од његовог доласка у Денвер, 2014. године, брину о њему. Живе са њим. И воде рачуна да ни једног јединог тренутка не изгуби фокус, да не скрене са пута и да избегне судбину њиховог пријатеља Дарка, а делимично и Немање, који имају заједничку ставку у кошаркашком резимеу – нису искористили свој кошаркашки потенцијал.

Зато Никола има само један задатак – да игра кошарку. За све остало брину браћа. А остало је пуно тога, а све би могло да се подведе под једнореченични термин – логистика. Тако Никола не брине о томе јесу ли рачуни за кућу или телефон плаћени, да ли у аутомобилу има горива, како инвестирати новац зарађен по уговору или како организовати путовања и активности током слободних дана ван сезоне. Све то раде Немања и Страхиња.

Битну улогу у свакодневном Јокићевом животу, који не видимо на малим екранима, на сајтовима или у новинама, јесте и његова дугогодишња девојка, одбојкашица Наталија Маћешић, иначе љубав још из средњошколских дана у Сомбору.

Наталија је такође навикнута на амерички живот, пошто је, попут Николиног брата, студирала на универзитету у Оклахоми, где је играла за тамошњи одбојкашки тим. Сада, она је редовна на утакмицама Нагетса. Али није толико жустра у навијању као што су то Немања и Страхиња, који често, поред класичних "тренерских" савета млађем брату, умеју и да уђу у расправу са судијама. Ето, чак и то улази у опис њиховог посла.

И тако, укратко описано, изгледа потпорна структура Николиног "зида". Наравно, не треба пренебрегнути ни Николине родитеље, који повремено посећују синове у Америци, али ни Јокићевог менаџера Мишка Ражнатовића, човека који је можда и најраније препознао његов таленат и потенцијал, а који данас, осим што води бригу о његовој каријери, практично има и улогу Јокићевог гласноговорника за српске медије, с обзиром на то да је његов клијент прилично затворен по том питању.

Управо је све ове горе поменуте "елементе" Никола Јокић споменуо када је на излазном разговору са америчким медијима после тешког пораза у седмој утакмици полуфинала Запада одговорио и на питање свих питања – хоће ли играти за репрезентацију овог лета у Кини на СП?

"Видећемо прво како се ја осећам, шта тим мисли о томе, породица, мој агент, да ли је то добро за мене. Много сам утакмица одиграо, али никада не знате", рекао је тада Јокић.

Нема дилеме – притисак на Јокића поводом наступа за државни тим је ненормално велик, и он т,о колико год штићен и на друге ствари фокусиран био, сигурно осећа.

Иако је био део тима који је на ОИ у Рију 2016. освојио сребро и практично пропустио само једну репрезнтативну акцију у којој је могао да учествује (Евробаскет 2017), у народу, али и у добром делу јавности на њега се гледа посебним очима. Аутору ових редова чини се да је то некаква мешавина разочарања, љутње, надања и великих очекивања, а све са жељом да се на кошаркашки Мундијал оде у најјачем саставу и нападну Амери и злато.

Надајмо се да ће Јокић и његов зид кроз себе пропустити потенцијално историјско кошаркашко лето у Азији, а онда наставити да чува српски грумен злата који се бруси подно Стеновитих планина Колорада.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)