Кошаркашки Серђо Леоне

Утакмица је била збиља интересантна, са доста надахнуте игре, али ни крајњи резултат, па ни саме промене у вођству ЦСКА не показују колико је екипа Димитриса Итудиса ипак цео овај догађај држала под контролом. И већ у овој реченици, запажам детаљ, екипу идентификујем по називу и по тренеру, а не по играчима.

А ко је играо? Па, играли су разни, али кад се подвуче црта била је то ипак, пре свега, утакмица америчких играча који играју у Европи, а зашто да се лажемо – то су момци који нису били довољно талентовани или физички и ментално предиспонирани да играју у НБА. Пре неколико година, деловало је да се парадигма помало мења и да европски играчи постају ствар престижа у најјачим евролигашким екипама, међутим, ствар се јако брзо преокренула. Американци су поново преузели примат и учинили европску кошарку мање занимљивом.

Разлог за то је заиста велики одлазак талентованих европских играча у НБА. Док је пре неколико година изгедало као да ће само Макаби остати једини бастион у ком доминирају амерички плаћеници јер чак је и ЦСКА, познат по својој наклоности према професионалцима тог педигреа, играо у ритму Милоша Теодосића и Нанда де Колоа, сада се све преокренуло.

Европљани врло млади хрле у НБА. Када Реал није задржао своје младе играче попут Хернангомеса и Дончића, чему су други могли да се надају? Док је пре пар година деловало да се клатно историје померило у другу крајност – да сада мањи источноевропски клубови своју компетитивност граде на Американцима, све се вратило на старо, а можда и постало горе.

У чему је проблем? Па, за почетак, потпуна дерегулација колико странаца где може да наступа довела је до тога да нема аутентичних локалних звезда, да је спорт апсолутно изгубио спону са својом заједницом. Турци играју значајнију улогу тренутно у утакмицама конференцијских финала у НБА, где Кантер наступа за Портланд, а Иљасова за Милвоки, него у финалним наступима Ефеса.

Кошарка је постала једнолична и добила је једну снажну ауру нижеразредности. Покојни Мирза Делибашић је својевремено говорио да НБА и европска кошарка нису исти спорт. Али, како сада то можемо рећи када НБА отпадници чине окосницу европске кошарке. У старо време су такође кључни играчи великих европских клубова умели да буду Американци, али они су били само додатни квалитет, као уосталом и југословенски интернационалци који су дизали екипе на виши ниво. Уосталом, чак су и Партизан седамдесетих и Југопластика у време својих трофеја имали Американца лиценцираног за континентални куп.

Елем, велико присуство Американаца у Европи, али и велико присуство Европљана у НБА учинили су да те две кошарке упркос разликама у правилима јесу исти спорт. И у Европи га играју они који из овог или оног разлога нису могли у НБА.

Слична ситуација била је шездесетих када је кренула експанзија шпагети вестерна. Амерички су и даље важили за најбоље и најпознатије, али су Италијани, често ослоњени на локације у Франковој Шпанији покушавали да им конкуришу, доводећи неафирмисане или оцвале холивудске глумце. Дакле, ситуација је била слична. Долазили су каубоји који нису успевали да се пласирају у америчким вестернима или су у Европи значили више него у Холивуду који их је потрошио.

Филм је међутим таква работа да су аутори шпагети вестерна уносећи свој европски сензибилитет, елементе арт филма, кокетирање са марксизмом, непрестано покушавали и да унапреде вестерн и да у њему оставе свој печат. Наравно да су они све време покушавали да фалсификују угођај америчког филма, да подвале гледаоцима бофл робу, али у рукама великих аутора, тај бофл је некада постајао бољи од оригинала.

Серђо Леоне је снимио неке вестерне који важе за најбоље у историји жанра независно од места где су снимани. А Клинта Иствуда, глумца који није био близу озбиљне афирмације, учинио је класиком жанра, а данас је он један од патријарха америчког филма.

НБА лига је имала америчке играче који су почели каријеру у Европи, јер се нису испрва снашли у Лиги, а онда се на крају вратили кући и афримисали. Међутим, ниједан од њих није остварио каријеру као Бил Расел, Клинт Иствуд америчке кошарке.

Но, за те вестерне, кључ је био Серђо Леоне, и само је у синергији са њим, као и касније са Доном Зигелом, Иствуд могао достићи тај иницијални културни капитал који је потом заокружио сам.

Да ли су људи попут Итудиса, његовог учитеља Жељка Обрадовића или њихове претече Душана Ивковића тај кошаркашки Серђо Леоне? Тешко. Напросто европска клупска кошарка упркос америчким играчима не може надмашити америчку клупску кошарку. И најјачи европски клуб попут ЦСКА, по проценама стручњака, не би могао имати више од десет победа у НБА сезони, јер је број квалитетних противника изнурујуће велики.

Серђо Леоне се може постати само на репрезентативном терену, када рецимо као Светислав Пешић избациш америчке професионалце на Светском првенству. Међутим, у том општем процесу делокализације спорта имамо проблем да играче све мање занима репрезентација, заправо једино место где могу показати да су бољи од Американаца, и то парадоксално баш због играња у НБА.

Но, ако је НБА лига оних који су на терену, а Евролига оних који су на клупи, како објаснити феномен да у последње време све више европских тренера високе репутације, па чак и легендарног статуса, одлазе да буду асистенти?

Руку на срце, и Леоне је почео као асистент легендарном америчком редитељу Роберту Олдричу (који је тад такође био непознат), али то је било време када је био неафирмисан. Како објаснити одлазак чувеног великана европске кошарке Етореа Месине (који је у самом врху ауторитета са Ивковићем и Обрадовићем) да ради као асистент Грега Поповича? Како објаснити одлазак трофејног Серђа Скариола на клупу Торонта који води дебитант на месту главног тренера Ник Нурс? Ако је седети на клупи поред седе главе Поповича још и разумљив улазак у некакво Веће стараца, седење на клупи са дебитантом је збуњујуће?

Док је одлазак млађих неафирмисаних тренера какви су били и наши Игор Кокошков и Александар Џикић било занимљиво стицање искуства и афирмције, на крају је Игор био први Европљанин на клупи НБА тима, предводећи Финикс сансе, онда ветерани као Еторе Месина делују као Мита Пантић у Тесној кожи који је упркос зрелим годинама млађи референт.

Поново, треба нагласити да су Американци имали тренере који су стекли име у Европи, па тек онда дошли у НБА, али то никада нису били странци, и да су неки од њих били надомак великих успеха као Д'Антони и Блат али нису још увек ушли у Пантеон струке.

Како се реагује на одлазак тренера из Европе? Па доста занимљиво, рецимо доласком легендарних америчких тренера. Прошле сезоне у Италији се обрео Лери Браун, неумитно усмерен у спрингфилдску Кућу славних, а његов колега са те путање, такође доајен, Рик Питино, дошао је у Панатанаикос. У тој размени, чини се да је Европа прошла солидно. Дошли су велики педагози са озбиљном колеџ и НБА каријером, па ипак остаје питање могу ли европски клубови пратити замисли таквих стратега у кадровском погледу? Чини се да је Браунов рад у Италији на крају више био фарса ефектнија на прес конференцијама него на терену, премда је Питино у Атини направио неке мудре потезе и консолидовао иначе лимитирану екипу.

Суочени смо са ризиком да се европска кошарка претвара у такмичење отпадника из НБА, а српска кошарка делује као то исто само са Американцима за скромнији џеп. Срећом, ми сада после скандала у АБА лиги имамо свој вестерн.

Као у Рундековој песми Шејн, Београд и Подгорица постали су премали за Човића и Бокана, и у њима нема места за по једног од њих. У данима општег суноврата целог спорта на нивоу континента, ми смо свему додали нови спор, и он нас наравно деконцентрише у периоду када је важно бити мудар. За то време, већ смо дошли у фазу да се америчким играчима дају пасоши како екипе не би биле ускраћене за њихову помоћ у српским такмичењима.

Као што је гурање послужавника Лакија Топаловића у Шијановим Маратонцима цитат Серђа Леонеа, тако се чини да смо и ми део свега овога. Разлика је само у томе што ми цитирамо, а не креирамо.