Лаза Грк – кошаркашки Морињо из Скопља

Раније те 1970. године, Лечић је као први тренер водио јуниорски тим Југославије на ЕП у Атини. Тада су јуниори били касније успешни играчи – Срећко Јарић, Мирољуб Дуги Дамњановић и Бранко Ковачевић.

”Кад је мени Пива рекао да нам је тренер јун. Реп Грк, ја сам рекао ’Пиво, па на Крсту има десет тренера, како Грк?’, а он каже ’Ма није Грк, њега зову Грк’, пошто је он по оцу Лечић а по мајци Грк. Невероватан човек, ниједан језик не говори како треба, са њим је задовољство… И онда смо почели да се окупљамо. Онда је дошао Срећко, онда је дошао Бранко. И направили смо неку генерацију која је… Што каже Срећко, то су нам две или три године најлепшег окупљања”, каже Дамњановић. 

”Он је био атипичан управо по свом понашању, био лик који је пленио свуда где год се појавио. Ми смо имали привилегију да будемо део тог тима, ја поготово јер сам се касније прикључио екипи, тад сам буквално почео да играм кошарку. То време које смо провели са њим, можда смо могли да постигнемо и више, с обзиром на ниво талента који смо имали”, надовезује се Срећко Јарић. Њихов друг и саиграч из те генерације Бранко Ковачевић додаје: 

”Истина је да је био специфичан лик у југословенској кошарци. Као тренер је био и на моменте нимало сладак, а опет са друге стране знао је и да се нашали, и да ту спласне атмосфера, и да нас примири. Ја лично више суза сам пролио због њега, али од смеха. То је заиста омиљен лик када све саберемо, и начин на који се он опходио према противницима. Често је то било у сукобу са фер-плејем, али кад све погледамо и заокружимо, он је драг лик југословенске кошарке.”

Ипак, Совјетски Савез је са чувеним Александром Беловом био непремостива препрека у полуфиналу, а наши саговорници различито гледају на тај резултат. 

”Одиграли смо слабо. Ја морам да овако јавно, пред мојим другарима кажем да сам ја најслабије одиграо то првенство и да се јавно извинимо Лази Лечићу”, искрено ће Дуги Дамњановић, док Јарић гледа мало другачује на то првенство.

”Мислим да то није био неуспех. Кад погледамо саставе екипа, где смо ми имали несрећу да идемо на СССР, који је имао једног Александра Белова. Ми колико год да смо били талентовани, нисмо имали таквог играча, који је једноствно правио разлику. И ми смо имали несрећу да играмо са њима у полуфиналу, и нисмо ми ту ништа спектакуларно изгубили, то је било да кажем на ивици”, каже Јарић.  

Лаза Грк је тренерски занат пекао у Београду, а тренерску каријеру направио водећи његов Работнички 11 сезона, са којим је био стабилан прволигаш и учесник полуфинала европског Купа купова.  

”Оно што је нама познато је о кошарци – Работнички је био најборбенији тим и он је тај тим контролисао. Његова умешност је била у мотивацији. Он је налазио сто начина да мотивише играче. Да нечију изјаву у новинама, неког противничког тренера да протумачи, да је изнесе на сто и да им објасни са ’ево, види како нас потцењују, вређају’ и то је дизало његов тим. Они су играли страховито борбено, познати су по томе, а то је у ствари његов стил”, истиче Ковачевић. 

Поред тога, водио је чачански Борац до најбољег пласмана у југословенској лиги – четвртог места у сезони 72/73, јединој у којој су Кићановић и Мишовић играли заједно. Два пута се враћао у таличну Љубљану као тренер Олимпије, а са Арисом је био првак Грчке 1991. године, у финалу победивши ПАОК Дуде Ивковића. 

Ипак, оно по чему га већина љубитеља кошарке памти су његов темперамент, понашање на клупи и гафови које је неретко правио.  

Ево неких којих се сећају његови играчи…

”Кад смо први пут били у Атини на Балканском првенству. Ми смо били генерација млађа годину дана од те која је играла. Били смо онако млади, неформирани и смешни. И Лаза одлази на састанак о паровима, шта већ има представљање. Враћа се и каже: ’Испричао сам о вама такве ствари, усрали су се од страха, кад вас буду видели, упишаће се од смеха.’ И то је нешто, то може да падне на памет само човеку таквог духа, таквог размишљања, такве реакције. И како је он покушао да неки наш хендикеп претвори у предност”, открива Јарић. 

”Он је саплео нашег капитена Ражња у Чачку за време утакмице. И онда каже ’извини’. У контри, и он га саплете. Публика ћути, јер у Чачку сви знају кошарку. Док нису видели да је извињење било, а онда су почели да тапшу”, прича Дамњановић.  

Бранко Ковачевић се присећа анегдоте из јуниорске репрезентације са Балканског првенства 1969. године. 

”Играли смо против Грка финале и код њих је играо један бек, агресиван, брз, спретан, а и склон провокацијама. Лаза је направио састанак са нама и каже свом играчу Георијевском Буштуру ’Има да га нема’, а Буштур каже ’У реду је’. А мени није јасно шта то значи, како да га нема, шта он то може да уради на утакмици да га нема. Почиње утакмица, Грк озбиљан, продире. У једном тренутку он у нападу, без лопте на пеналу. Георгијевски се хвата за главу, за зубе. Скачу судије, искључују га, само што му лисице нису ставили. Лаза не скупља тим него иде ка Буштуру и пита га ’Јел' фолираш?’. Овај клима главом. И кад иду према играчима пита га ’Шта си му урадио, шта си му урадио?’, а овај каже ’Уштинуо сам га’. И овоме је реакција била главом и ми смо их са 20-30 разлике добили. И то је за мене био шок, нисам могао да верујем, али је било корисно”, уз осмех прича Ковачевић. 

”И милијарду таквих случајева је било. И сад да не бисмо забашурили тренерско знање кошаркашко, он је нама обогатио живот”, додаје Дамњановић, а Срећко Јарић се надовезује. 

”Мислим да је по томе и био специфичан, јер он и можда покојни Цига Васојевић су били тренери другачији од свих. Имали су ту неку харизму која није била типична за то време. Мислим, у овом садашњем времену шоу бизниса, они би били спектакуларни, али стварно, спектакуларни.” 

Лазар Лечић је у време строгих правила понашања налазио начин да ”опушта” ондашњи спорт својом харизмом. А о каквој харизми је реч, најбоље говори то што му на прославу рођендана и Свечану академију у Скопље долазе играчи које је тренирао пре 50 година.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)