Ману и званично у историји Спарса

У веома емотивној ноћи, са прегршт посебних званица, Ману је и званично уврштен у историју једне од најбољих франшиза у НБА, Сан Антонио Спарса.

"Нисам могао да верујем када сам био изабран на драфту. Морао сам да гуглам о Сан Антонију. Био сам саиграч са легендама кошарке, које су ми помогле да сазрим и будем на све спреман. Дао сам све од себе. Сваку утакмицу, сваке године. Неизмерно сам захвалан свима, тренерима, саиграчима, навијачима, онима који су нас гледали уживо, онима преко малих екрана...сви су они заслужни за мој успех и зато, хвала ти Сан Антонио", изјавио је Ђинобили поводом повлачења његовог дреса. 

Након почетних корака у каријери које је правио у родној Аргентини, Емануел (како га готово нико не зове) одлази прво у Италију у Ређо Калабрију и Болоњу, где даје прве наговештаје о каквом се таленту ради.

Италија је донела освајање Евролиге, титулу најкориснијег играча фајнал-фора и најбољег стрелца, тада изузетно јаке италијанске лиге и купа, али и учење есенције кошарке, њене интелигенције.

Након Европе, уследео је пут "преко баре" у Тексас, Сан Антонио, екипу за који се говори да, ако желите да у њој играте, морате ту да оставите душу и личност. Ману је то и урадио.

Спарсима је остао веран до краја каријере, а са Данканом и Паркером чинио је не толико популарну, али можда и најбољу "велику тројку" у новијој историји НБА лиге.

У првих пет сезона освојили су три прстена (2003. 2005. и 2007. године), а четврти и последњи у њиховој ери дошао је 2014. године.

У последњој сезони у каријери, водио је Спарсе до плеј-офа, где су пружали отпор и часно изгубили од Голден Стејта, победивши их једну утакмицу. У августу 2018. године саопштио је да престаје да се активно бави кошарком.

Са репрезентацијом Аргентине освојио је златну медаљу на Олимпијским играма у Атини 2004. и бронзану у Пекингу 2008. године, док је 2002. поразом од Југославије у финалу Светског првенства у Индијанаполису освојио сребро.