Миодраг Мишко Марић: Легенда црно-беле кошарке, која му није била „прва љубав“

Гост 348. емисије Спортски споменар, Првог програма Радио Београда био је прослављени кошаркаш Миодраг Мишко Марић.

Kаријеру је почео у ужичком Јединству, а највеће успехе остварио у Партизану. Током 11 сезона са црно-белима освојио је три титуле државног првака и Куп Југославије, а два пута је тријумфовао и у Купу Радивоја Кораћа. Са младом селекцијом Југославије освојио је златну медаљу на Европском првенству у Сантјаго де Кампостели 1976. За А репрезентацију одиграо је четрдесетак утакмица.

О својим кошаркашким почецима

"Касно сам почео да тренирам. Сви су ме запазили као високог у граду а нисам тренирао и то је била јурњава замном од стране неких играча и тернера да дођем на тренинг. А ја сам се бавио свим спортовима. Што је и добро у неку руку јер сам имао добру кординацију. Возио сам бицикл, играо фудбал, тенис, док један дан нисам дошао на терен и некако сам брзо сустигао своју генерацију. Почео сам да тренирам тек са 16 година, што је за данашње прилике касно".

Ко је од тренера највише утицао на његов кошаркашки развој

"Променио сам доста тренера, нико није био дужи период мој тренер. Морам да поменем прве тренер у Ужицу - Мики Павићевић и Рако Суботић а онда је Реба био тренер Партизана. Његова је заслуга била што сам добио простора да играм. Две године после њега сам провео са Ранком Жеравицом су такође биле значајне у неком индивидуалном усавршавању, онда Дуда Ивковић који је био тада млад тренер. И он се изграђивао као млади тенер уз једну добру екипу на челу са Кићановићем а и ја сам напредовао јер сам имао добар тим и доброг тренера.

Шта је преломило да му кошарка постане позив

"Морам да признам, увек ми је била идеја да завршим факултет. Завршио сам економију, мало дуже сам студирао. Још увек кошарка није била нешто о чему смо размишљали да ће да нам буде позив од кога може да се живи. Задовољан сам са постигнутим али није ми то била идеја да ми то буде позив, мислио сам да ће ми то бити пролазна станица, да ће радити као неки економиста".

Шта је било одлучујуће да пређе у Партизан?

"Делегације Звезде и Партизана долазиле су по мене, определио сам се за Партизан највише доласком Кићановића у Ужице. На једној утакмици он ми је рекао - Мали ти треба да дођеш у Партизан... И тако са проценио да би то било најбоље за мене".

О утакмцама са Црвеном звездом

"Дербији са Звездом увек су били са великом тензијом. Те године када сам дошао Звезда је исто имала јак тим са Дуцијем Симоновићем и Моком Славнићем а са друге стране Кића и Праја као Алфа и Омега. То су биле незаборавне утакмице. Ако поредим са садашњим дербијима некад се то одвијало у више спортској атмосвери и ако је било паклено навиајње. Сада је просто несхватљиво да не буду заједно једни други навијачи. У моје време је то било најнормалније и атмосвера је била буно боља".

Како су Кића и Праја сарађивали на терену, за Партизан се говори да је био аванграда у кошарци тог времена

"Кићановић и Далипагић су били званично први и други играч света. Функционисалу су беспрекорно, могли су жмурећи да играју".

Иако је играо центра, трећи је стрелац Партизана свих времена, иза Дражена Далипагића и Драгана Кићановића

"Играо сам 11 сезона у Партизану. Био сам нападачки истакнут, шут са полудистанце, под кошем сам се добро сналазио, добра контра, добро трчање. Доста поена сам имао из додатног скока.

Каријеру је завршио у ЦСКА из Софије

"Каријеру сам практично завршио против Сабониса, можда најбољег центра који је игра у то време. Он је играо за Реал Мадрид а ми смо играли против њих Куп шампиона. Имам као драгу успомену што сам Сабонису у једној утакмици дао 27 а у другој 21 поен што је леп завршетак каријере".