"Намигување" и лесковачки Стоктон и Мелоун

"Знaте како, ако се игра у 6, у 4 се већ затворилa хала, то је све било пуно, значи све. То је 4-5 хиљада. Јер кошарка је овде била, имам ону мајицу: Лесковац, град кошарке", каже Александар Васић Гента, легендарни економ Здравља.

Кошаркашка чаршија се вероватно пита где је данас двојац Миљан-Жућа? Миљан Павковић има 37 година, игра за словеначки Шенчур, завршава студије из туризма и спорта јер жели да се бави тренерским послом. Пронашли смо га у Београду, случајно и уз пуно среће.

"Са Жућом се нисам видео сигурно две године, са Јоцом можда и дуже а сви заједно нисмо били на једном месту једно пет-шест година", открива Миљан и пристаје да заједно кренемо пут Лесковца. 

Долазак у Лесковац подсетио је Миљана Павковића на оно време, ону атмосферу, ону кошарку и оне навијаче.

"Нажалост, Здравље више није у првој лиги, што мислим да је велика жалост за град Лесковац и људе у њему који су волели и и даље воле спорт. Свака утакмица је била празник, свака утакмица је била пуна хала без обзира да ли се игра против Звезде, Партизана, Слоге, Борца... Небитно, увек је било по 5-6 хиљада људи и то навијача Здравља, не неких других. Атмосфера коју су правили је била невероватна и ретко ко је могао нас да добије у Лесковцу", присећа се Миљан. 

Чим смо стигли у Лесковац, позвали смо и Митића, мада нисмо имали превелика очекивања. Док је још био највећа звезда у граду, није много волео медије. Било је прича да је имао и посебну клаузулу у уговору, само он, да не мора да прича са новинарима. Али, нико му то није замерао, јер је давао и по 40 поена. Међутим, то је радио и зато што је имао свог Стоктона.

"Правог аса и треба да чекате", било је прво што нам је Жућа Митић рекао, а онда почео причу о чувеном пик ен ролу:

"Тај чувени пик енд рол то смо ја и Рико Нишавић почели да играмо, он (Миљан) је био мали тј. млад. Ми смо то наставили, и то нико није могао да брани. Ја мислим и дан данас, у Европи што се игра не може да се игра као што смо ја и он играли. Ја сам играо на позицији 4-5, он на позицији 1, имао је фантастичан преглед игре. Једноставно, то треба да се доживи да се са њим игра, а и он са мном", истиче Митић. 

Миљан се надовезује и клима главом.

"И тад сам климао главом, он је био главни, зато смо га и чекли. Жућа је бирао тренутак када се игра тај пик ен рол. Или кад Јоца каже или кад Жућа климне главом или како смо ми звали ту акцију „намигување", тј кад намигне мени ја знам да се игра та акција. Прва ствар у целој то причи је та његова блокада, која је била таква да ја останем сам по две секунде. Ако они мене одбране, онда он остане сам", додаје Павковић.  

Наравно, неко је морао да да сву слободу овој двојици играча. Био је то тренер Јовица Јоца Арсић.

"Практично није било никакве прозивке, у транзицији се знало отприлике ко је која позиција, мало иза половине Митић је постављао високе блокаде и онда је њихово било да као на џојистику навођењем одбрамбеног играча на блокаду обезбеде себи неку предност и да даље 'читају', у зависности од тога како се одбрана креће. Они су доносили одлуке", открива Јовица Арсић, тада тренер Здравља а сада шеф струке чачанског Борца. 

Због такве сарадње, неретко су Миљана и Жућу поредили са Стоктоном и Мелоуном из Јуте. 

"Па, били смо бољи од њих, поштено", каже Митић.

"Он (Жућа) је бељи од Мелоуна, а ја сам црњи од Стоктона", додаје Павковић. 

Мало ко је од противничких екипа могао да прочита ову акцију. Заправо и ако би је прочитали, нису могли да је бране. Осетили су то и кошаркаши тада моћне и богате Будућности у четврфиналу Купа 2000 у Чачку. Подгоричани су тада били у серији од чак 72 победе. И сви су рачунали на 73. Чак и Жућа Митић.

"Ми тада одемо, Драган Арсић је помоћни тернер био. Играмо са Будућности у Чачку, куп је био. Ја сам ловац иначе, Јовичин брат исто. Ми се договоримо да идемо сутрадан у лов, купимо прасе. Папак каже губимо двадест разлике, прасе нас чека ујутру, све. Ми добијемо, тад су били Топић, Топаловић, Гашо Пајовић, покојни Харис Бркић. Ми одеремо Црногорце, у свлачионици се сви радују, ја и он стали - шта ћемо сад човече?". 

Следеће године финални турнир одржан је баш у Лесковцу, и мало је фалило да се се све заврши као бајка. Ипак, Партизан је био прејак.

"Па, из ове перспективе и није баш мало фалило. Ми за тај успех реално нисмо били спремни психолошки. Мислим да смо победу у полуфиналу против Радничког превише славили. Са овом памећу би се вероватно другачије понашали. Али тад смо дали највише што смо могли у том моменту, али то је било довољно тек за учешће у финалу. Штета што смо пропустили ту прилику, мада је реално Партизан у том тренутку био бољи тим од нас", искрен је Јоца Арсић. 

Није то био крај славног доба кошарке у Лесковцу и тандема Павковић - Митић. Следеће године, играли су европски Куп Радивоја Кораћа против Бешикташа. Међутим, у управи као да су седели Пироћанци а не Лесковчани."Много је већи проблем био то што су неки чланови управе, ја сам то тек касније сазнао, вршили притисак на играче да не дају све од себе јер је такмичење у Европи много скупо. Онда су се одређени играчи забринули како ћемо са платама. Мислим, нисмо имали апсолутно услове да дамо своји максимум тамо, и мислим да је то превагнуло", открива Арсић и изненађује Павковића.

"Ја то нисам знао, али стварно је мало фалило. Ми смо добили овде 11 разлике, и тамо смо ишли са неком намером да и ако изгубимо, да то буде са мање од 11 и били смо јако близу."

У то време Жућа је добијао бројне, богатије понуде за прелазак у велике београдске клубове. Желела га је и шабачка Ива, чији је тренер Милован Степандић имао занимљиву идеју - да га упари са легендарним Мијаилом Грушановићем:

"Звао ме Степи, у Шапцу да одем, са Миканом да ме споји. Тад су давали једног голфа, тад је био голф јединица у моди. Шпиле је тражио два... Има приче и догодовштине много", каже Митић.  

Успешан период у тадашњој веома јакој ЈУБА лиги потрајо је још 3-4 године, односно до одлазака наших саговорника - прво Јоце и Миљана и на послетку Жуће. Снимака из тих времена готово да и нема по телевизијским архивама, а нажалост ни добре кошарке у Лесковцу.

"То ми се не свиђа у граду Лесковцу, што школе кошарке гледају само да се узимају чланарине, а да ли ће бити играч сутра не. Ја не знам да ли смо ми из Лесковца после Лабовића ФМП-у продали неког играча. Сви они иду негде, Америка, Тунгузија, Индија а нема их нигде на мапи! Е то је остало - Жућа, Миљан, Микица, Марко... То се памти", шаље јасну поруку легендарни Жућа. "

А како је сада, у данашње време, када погледате на трибине?

"Никако, јер ја ни не гледам на трибине више јер немаш ког да видиш...", надовезује се популарни Гента.

Миљан данас има 37 година, Жућа је напунио 50 а обојца и даље активно играју. Примера ради, Мелоун и Стоктон су играли до 42. Занимало ме је да ли "намигување" ради и данас?

Од кад нисте играли овај пик ен рол? Разумете се и даље?

Жућа: "Па дуго, од 2004.године. Али даље кожемо да играмо то...

Миљан: "То не мора да се уиграва..."

Жућа: "Само да се погледамо у очи што се каже и то је то."

Миљан: "Тачно се знало ко шта ради..."

Да ли би ова игра могла да пролази у данашњој кошарци?

Жућа: "Да, мада су сад мало другачија правила, сада су блокови ригорознији, свира се све и свашта. Раније је то могло, мало држање, мало ово-оно и пролазило је. Али, интелиганција је интелигенција, то нема".

Миљан: "Нашли би ми неки начин..."

Миљана Павковића као у Лесковцу памте и у Вршцу, а играо је у скоро свим земљама региона, док је Жућа Митић из свог Лесковца ишао само на југ.

"Ја се и са овим дичим што сам урадио. Ја сам почео у 21,22 године, поосле војске да играм. Македонија ме цела воли, поштује и зна. Увек када дођем на границу сви скидају капу, где си Жућко и то је то", каже Митић.

Значи, ипак остаје најупечатљивије Жућа, Миљан и Здравље Лексовац?

"Увек, значи увек", заокружује и заврпава ову причу чувени Жућа Митић.