Мијаило Грушановић – Мили(чи)ћ од Мачве

Мијаило Микан Грушановић у 40. години на утакмици између Војводине и суботичког Спартака постиже 50 поена, али то није био његов рекорд. У оквиру српске лиге, Смедеревцима је дао чак 54 коша. Кад се заподене прича о Микану Грушановићу, они који га не знају помисле да је много тога измишљено, немогуће или барем претерано.

Неверицу највише изазива податак о томе до када је Микан играо кошарку, веровали или не, он је био на паркету чак до 48. године. Каријеру је почео 1978, а последњу утакмицу одиграо је пре осам година, 2010. Права полемика почиње оног тренутка када се покрене питање клубова и репрезентације. Зашто човек који са лакоћом постиже 40 или 50 поена никад није заиграо за националну селекцију? Зашто није играо у Црвеној звезди или Партизану, иако су га сваке године тражили? Зашто никада није отишао у иностранство да игра кошарку? Одговори на ова питања постоје, и много их је. Један од разлога што нешто није било другачије, крије се у фудбалу, који је овај Жигић пре Жигића веома волео.

"Па по завршетку осмог разреда био сам четврти у одељењу, на летњем распусту за три месеца порастао сам 18 центиметара, где сам истрајао на 202 цм, и после тога, 77. године, Богатић је сновао кошаркашки клуб и звали су ме. Тако сам и почео...", присећа се Грушановић.

А питање је са разлогом постављено, јер је играо "деветку" у Фудбалском клубу Душко.

"Па јесте, морам признати да ми је фудбал био прва љубав, да сам играо за млађе категорије Фудбалског клуба Душко и да сам у 15-16. години почео да играм за прву екипу, да сам дуго трајао и да сам играо до 48. године за фудбалски клуб, значи упоредо и фудбалски клуб, и кошаркашки клуб, и рукометни клуб, и њива. Све је било", додаје популарни Микан.

"Сећам се баш да сам једну утакмицу играо на Цетињу против Ловћена и да смо играли увече. Завршили, сели на воз и стигли смо у пет сати у Ваљево. Док сам дошао кући, било је око седам ујутро, одспавао сам мало и у десет сати сам био у Богатићу, играо рукометну утакмицу. Потом дошао кући, ручао, одморио се после подне и стигао на фудбалску утакмицу Фудбалског клуба Душко. Значи три утакмице за два дана."

О томе колико је Микан био успешан као фудбалер најбоље говори податак професора Коларића, који води статистику Фудбалског клуба Душко из Клења. По његовим бројкама, Микан је други стрелац у историји клуба!

Да ли би био бољи кошаркаш или фудбалер?

"Па нисмо причали на ту тему, али сви се слажу да сам упоредо и једно и друго играо, фудбал добро, кошарку исто, а морам признати и рукомет, јер ме је Бора Станковић, када је Металопластика почела да прави екипу са Вујовићем, Исаковићем и Вуковићем, звао да играм, међутим, ја сам се определио за кошарку и остао сам у њој. Лопту сам волео. Више не могу играм, али волим да гледам."

Пре него што смо ставили лопту на белу тачку, приметили смо дрес на којем пише Микан и Степи. Степи, односно чувени Милован Степандић, био је 30 година Миканов кошаркашки тренер. Увек су били у истом тиму. Ако би један напустио клуб, знало се да и онај други одлази.

"Знате шта, Микан је много волео фудбал. Микана за младу репрезентацију зове Халиловић, он откаже да би играо фудбалску утакмицу са ФК Душко у Бечу, али то је он. Не би био Микан да није био такав. Он је знао – субота увече кошарка, недеља ујутру рукомет, после подне фудбал. Ја сам бранио једно време њему тај фудбал, он је рекао – дођи да видиш. Поштовали су га на фудбалском терену, није било тих погибељних стартова, није било повреда, тако да сам ја на крају дигао руке и дозволио му да игра фудбал", открива Степандић.

Микан је одрастао на овом терену у Клењу. Овде је, каже, научио да трчи, али и да хода. Иако више не игра фудбал, престао је пре седам-осам година, прати сваку утакмицу свог омиљеног Фудбалског клуба Душко.

Миканова кућа је тик уз фудбалски терен, тако да смо после само неколико корака били у дворишту дива из Клења, како су га некад звали. Наравно да овако велико и лепо двориште не може без коша. Одавно је ту постављен и кажу да се овде игра најбољи баскет у селу, а и мало шире.

Они који познају Микана кажу да је његова велика кошаркашка каријера трпела баш због ове куће и земље. Није желео да напусти, ни накратко. Микан нам са поносом показује башту, црни и бели лук, зелен и салату. Затим нас одводи да видимо свиње. Иако је ово дан за снимање, Микан је морао и до њиве, да нешто обави. Нама је рекао да се мало одморимо док он не припреми трактор и све што треба. Микан има две сестре које су се удале и живе у Београду, а њему је остало око 20 хектара. Прво је помагао родитељима, а касније је сам обрађивао земљу. Сада сипа препарат за прскање против буба, а друга бочица је за прихрану детелине.

Погодак из трактора, једном руком – то је метафора Миканове каријере. Трактор и њиву није никада ни помислио да остави због кошарке, али ни лопту није оставио због њиве.

Најдуже је играо у шабачкој Иви, али заиграо је касније и у Беопетролу, Борцу из Чачка, Војводини, играо је за Лавове, Свислајонс. Пред крај каријере отишао је у Угљевик и каријеру завршио у Шапцу. Два пута је изабран за најкориснијег играча ЈУБА лиге 90-их година. Четврти је стрелац у историји југословенске лиге.

"Па ја сам правио тим према њему, на позицији четири или пет тражио сам изванредног дефанзивца, јер је Микан могао да даје кошеве за тројицу, не за двојицу, али сам онда морао да га кријем у одбрани да бих га сачувао тих 40 минута. Био је изванредан спортиста, то могу да вам кажу судије, техничке ја не знам да ли је имао једну или две за целу каријеру. Имао је увек разумевање код судија, тако да са њим никаквих проблема није било", каже Степандић.

Сматра се да због земље није имао каријеру коју многи предвиђали...

"Чујте, сигурно да жалим за тим што нисам играо за репрезентацију, али што се тиче наше лиге, српске, југословенске, постигао сам много. Али морам да кажем да смо ми Мачвани привржени својој земљи па тешко одлазимо, плус још дуго скоро 20 година сам играо у Шапцу, то ме држало јер смо сваке године ишли ранг унапред и стигли до прве лиге. Где смо 89/90. играли и ту сам у Шапцу тренирао. Јесу ми родитељи тада били живи, али јесам им помагао", присећа се Мијаило.

"Јесте се од мене можда очекивало више, али шта сад ја могу променити? Што је било – било је. Ништа не могу променити. Рецимо да жалим...", први пут признаје Грушановић.

Када је Микан у 36. години отишао из Шапца, тај клуб је, како он каже, пропао. Знао је да ће тако бити, ако оде, зато је толико дуго и остао у Шапцу. Обећали су му стан и локал, али од тога на крају није било ништа. И дан-данас му то дугују. А био је и на прагу Црвене звезде, два пута.

"Јесте, било је понуда да пређем и у Звезду и у Партизан, а у старој Југославији, у Босну су ме звали. Међутим, права понуда је била да 1999. године пређем у Звезду и било је договорено све, спаковао сам ствари, значи торбе биле пуне да дођем на припреме. Лале Лучић је тада водио Звезду. Ипак, нешто се искомпликвало и остао сам у Чачку. После сам чуо да се и политика умешала и да сам морао да останем у Чачку.

Значи, није Микан сам одлучивао о својој каријери...

"И када је требало да пређем у Звезду, имали су неке приче да нисам спортиста, да не водим спортски живот. Наравно да то није било тачно, јер како бих ја издржао на терену по 40 минута!", пита се Грушановић.

Постоји анегдота за карантине – да није желео да буде у карантину, јер је сматрао да тако губи време...

"Па чујте, има и тога. Ја сам имао свој ритуал за утакмицу у Шапцу. Ето, један једини пут што смо отишли то је било против Ловћена у хотел 'Слобода', тада смо били у карантину и изгубили смо. Отад смо то избацили и никад више. Значи нисам волео карантине."

Када је играо у Шапцу, имао је плату, добро се сећа, као две плате радника "Зорке". То је данас као две просечне плате, а по мишљењу многих, био је најбољи кошаркаш који је играо за тај клуб, и то 20 година.

"Сад кад преврнем филм, сигурно је да сам могао много више прво да зарадим, друго сада да боље живим, али шта је ту је. И да нису плаћали, ја сам волео ту кошарку и то ми је била идеја, играо бих је џабе, разумеш, значи прво сам је волео па сам тек онда неку корист гледао, а данас клинци прво гледају паре па да постану неки играчи, код мене је то било контра", искрен је некада сјајни кошгетер.

И посао и разговор на њиви су завршени, враћамо се кући. Јасно је да је он цео живот био и пољопривредник и кошаркаш. Тешко је чак нешто ставити на прво место. Али у животу може и другачије, сада види, јер има два сина. Немања је пољопривредник, а Младену, који је кошаркаш београдског Беовука, повремено даје савет...

"Па јесте, чујте, после сваке утакмице, нормално је да ћу га посаветовати. Сад је на њему да ли ће да послуша", каже Мијаило и предаје реч свом кошаркашком наследнику.

"Па делимично, увек је било ту неких несугласица између мене и њега. Јел' буде – тата каже једно, тернер друго а ти мислиш треће. Био је некада то притисак, када сам био млађи и сметало ми је и то кад причају татин син, али како сам порастао, временом сам се снашао и почео да се носим са тим. Од старије школе сви знају ко ми је тата, док је код млађих то мање. Али сви којима споменем ко ми је отац, знају. То је и предност и мана, али да кажемо да је већа предност", каже Младен, за кога се прича да баш и не воли послове на селу.

"Па чујте, кад је ту, помогне, али ту му је старији брат, који је с њим. Њих двојица раде, помаже му, не могу да кажем. Сада је био на припремама и, када је дошао, радио је, трудио се", каже Грушановић сениор.

"То су само приче. Када дођем, ја сам брату асистент."

И док смо ми овде испод коша разговарали и уговарали партију баскета, позвао нас је Немања. Он је завршио ветерину, а сад се крмача праси.

Немања узима мало прасе и ставља га у прах који скида са прасета наслаге кад се опраси. Он је свог оца наследио у пољопривредним пословима, иако је и он размишљао о кошарци...

"Па јесам као клинац, али приметио сам да ми није баш најбоље ишло", искрен је Немања, који има озбиљан сточни фонд о којем брине.

Пре него што почне баскет на месту где се иначе у Клењу игра, Микан нас позива у кратку шетњу. Ово је његова улица.

"Ту где си рођен, где си се одгајио, где су ти другови, ту се једноставно најсигурније осећам. Ту сам долазио због родитеља као једини син, две сестре су отишле у Београд. Стално сам долазио и помагао. Некако се најбоље осећам у свом селу. Овде има око 3.000 људи, сви се знамо..."

Друга ствар коју није често мењао је тренер Милован Степандић.

"Чујте, ја сам годину дана играо заједно са Степандићем када сам почињао, после тога је он преузео кошаркашки клуб, био је тренер и двадесет година смо сарађивали у Иви, плус неколико година ван Шапца. Значи, знамо се. Није требало ништа да ми говори, погледом смо се разумели. Чак 30 година смо сарађивали и дан-данас смо остали добри и могу ти рећи да је и њему било лепо, а и мени", искрен је Грушановић.

Миканова кошаркашка каријера никако не може да се анализира без Милована Степандића. Микан и Степи, лепо је писало на дресу. Када смо на кошаркашком терену у Шапцу питали Степија какав је Микан био кошаркаш, добили смо одговор у једној речи, а онда је прешао на оно што све занима.

"Какав је Микан био као играч? Непоновљив! Можда делује као оправдање, али сви ће мене оптужити зато што није отишао у неки клуб. Међутим, Микан је као млад играо фудбал за Клење, играо је рукомет за Богатић, играо је кошарку. Имао је понуде свих клубова велике Југославије и искључиво је он одлучио да не оде", открива Степандић и додаје: "Он специфичан, можда и ја мало чудан тренер и то је онако био добар спој да он дуго док је био интересантан није хтео да иде. У познијим годинама смо ишли из клуба у клуб, можда буде да ли је новац у питању или неки други изазови."

Степандић додаје да му није жао што Микан није играо за друге велике клубове, а ево и зашто... 

"Знате зашто ми није жао? Микан је једну сезону био у Беопетролу и није њему било лоше. Добри тренери, добра атмосфера, добар новац, али он није био задовољан, јер Микан воли да има и саиграче и тренера око себе којима апсолутно верује. Он је научио да игра на један специфичан начин, где је он био максимално искоришћен и мислим да он у Беопетролу није имао никакве замерке, али није био апсолутно срећан и са те стране можда ми није жао", каже Степи и појашњава: "Што се тиче каријере, жао ми је. Јер на позицији четири и сада (да скине 20 килограма) давао би 20 поена."

Није Степи погрешио када је рекао да би Микан, уз мало тренинга, и данас могао да игра. Сигурно, не баш као раније, али осећај за кош је још ту. После свега, ни Микан није погрешио што није напустио све због кошарке. Данас би можда имао више новца, али питање је да ли би имао ово богатство?