Five-Out: Последња метаморфоза НБА лиге (други део)

За четири сезоне под Дантонијем, Финикс је бележио у просеку 58 победа. Дантони је освојио признање за тренера године, а Неш две титулe за најкориснијег играча регуларног дела сезоне. Шампионски прстен је, међутим, изостао упркос два пласмана у финале конференције.

Конвенционалније конструисани Сан Антонио их је чак три пута избацивао из плејофа у том периоду, што је традиционално настројеним стручњацима дало и више аргумената него што су тражили да одбаце Финиксов стил кошарке као нешто што је забавно али, у смислу озбиљнијих достигнућа, непродуктивно.

Ипак, лига се дочепала Дантоније мапе и кренула његовим стопама. Подразумева се, свако је на свој начин интерпретирао његове замисли. Но, ниске поставе у којима макар три или четири играча шутира за три поена и брзи ритам са пуно додавања доминантне су одлике огромне већине данашњих екипа.

Грег Попович, као изврстан пример тренера који је задржао фундаменталне концепте који су му донели деценије успеха и потом их надоградио модерним принципима, налаже свом Сан Антонију да тестира свог противника у првих неколико секунди напада, након чега креће предивна игра са прегршт несебичних додавања и drive and kick-а. Иако Спарси јако ретко играју са „лажном четворком", све је а само не случајно што центарски тандем Пау Гасол –Ламаркус Олдриџ са врло добрим успехом погађа за три поена.

Голден Стејт вориорси су на драфту 2009. године одабрали Стефа Карија, сада већ без дилеме најубитачнијег шутера за три поена у историји кошарке, као седмог пика јер је тренер Дон Нелсон намеравао да га упари са Монта Елисом и игра брзу кошарку са ниским поставама. Две године касније, Вориорси су одабрали Клеја Томпсона и поставили камен темељац за два шампионска прстена и три узастопна финала под тренером Стивом Кером, који је, гле чуда, био генерални директор Финикса у Дантонијево време. Њихов death lineup, илити „смртоносна постава", неизненађујуће, укључује пет играча који погађају споља и играју кошарку френетичним темпом којим сламају ионако климави отпор повијајућег ривала. Често се говори како је Кевин Дјурент генерално најбољи кошаркаш Вориорса, али да је Стеф Кари најважнији – његова „гравитација" и чињеница да може да погоди и са осам метара отвара терен целом тиму.

Екипе Леброна Џејмса су већ годинама конструисане тако да му дају што више простора за продоре тиме што ће макар три, понекад и четири његова саиграча бити иза линије за три поена. На пример, а примера је гомила, прва петорка Кливленда ове сезоне има Кевина Лава (37 одсто шута за три поена током каријере, 41 одсто ове сезоне) на позицији центра.

Можда најекстренији пример су Хјустон рокетси, које води управо Мајк Дантони, у свом последњем покушају да не остане запамћен „само" као револуционар и бриљантни ум модерне кошарке него и као шампион. Они су прошле сезоне шутирали чак 41 тројку по утакмици, целих седам више од другопласираног Кливленда. Као последица престрашености супарника њиховом прецизношћу, рекет је често јако проходан за центра Клинта Капелу чији шут из игре од 64 одсто прошле и 69 одсто ове сезоне звучи надреално само ако се занемари податак да су добар део тих шутева заправо закуцавања.

Поред тога, Хјустон је први у лиги и по броју шутнутих слободних бацања – ривали по сваку цене желе да спрече шут за три поена и у складу са тиме бране пикенрол и играју и тимску и индивидуалну одбрану, што отвара могућности за продоре, а са модерним суђењем наклоњеним офанзивним играчима, фаул је неизненађујућ резултат поменутих фактора. Колико Дантони и генерални директор Дерил Мори верују у ову филозофију, али и математику, сведочи и податак да је цео Хјустон прошле сезоне упутио мање шутева са полудистанце (између рекета и линије за три поена) од Демара Дерозана из Торонто репторса.

Слабије екипе виде „тројку" као неку врста „изједничивача", као средство да надоместе разлику у квалитету – уколико су дате вечери расположенији за шут од свог опште узев надмоћнијег ривала, исплативије им је да броје у „тројкама" него у „двојкама".

Иако су стратешки и идеолошки трендови у спорту циклични, није превише ризично претпоставити да је НБА лига превише одмакла у једном правцу да би се вратила где је била само неких десетак година раније. Цео систем тренутно нагиње ка верзијама неких, ако не и свих Дантонијевих принципа. Највреднији играчи могу и да играју и поготово да чувају три или четири позиције, да одговоре на изразито брз ритам и погоде за три поена.

У одбрани пикенрола све чешће је заступљено switch решење код кога два чувара само замене места, тј. играча кога чувају, уместо да се по сваку цене држе „свог играча", тј. оног кога би номинално требало да пазе. (Ово често отклања потребу за помоћи других дефанзиваца, што је, разуме се, битно због одбране шута за три поена. Из овог разлога је важно да модерни играч може да чува више позиција како приликом switch-a не би остао у дуелу са неким кога не може да заустави у игри један-на-један).

У свему овоме, под највећим ударом су класични, „тешки" центри. Некада понос лиге и главни адути својих тимова без којих је игра била у потпуности незамислива, постали су скоро па нуспојава хемијских процеса унутар модерне НБА лабораторије. Они су као куцаћа машина –буде осећај носталгије, могу да се искористе и одраде посао у некој мери, али – зашто би их ико заправо користио? И тако, усред нарације о „спорој смрти високог човека", „високи човек" је, као у некој дарвиновски настројеној научној тези, еволуирао.

У сезони 2016-2017, и то већ до априла, центри су упутили чак 4.183 шута за три поена. Колико је то драстични пораст говоре бројке претходних сезона: 1.662; 1.020; 1.310; 485; 443, и тако даље, све до, рецимо 88, 1981. године. Подједнако индикативан је и графикон испод који показује просечан број погодака (наранџаста линија) и покушаја (плава линија) шута за три поена од стране центара по утакмици.

Шут за три поена је тако прешао дуг пут – од ниподаштавања и одбацивања као „декоративне беле линије", преко Никса Рика Питина који су се први усудили да пробају, те на пример Реџија Милера, Дејла Елиса или Дела Карија (оца поменутог Стефа Карија) деведесетих, Дантонијевог устанка и „лажних четворки", све до до Five-Out поставки и потпуне доминације над скоро сваким аспектом кошаркашке стратегије и општим вредновањем кошаркаша.

Врло је вероватно да ће се тренд наставити и наредних година, ако не и деценија. Можда до линије за четири поена?