Срби у Сегедин не иду само због куповине, већ и због кошарке

Но, кренимо редом.

Кишовита субота после државног празника и није била идеалан дан за путовање. Тај утисак појачала је и изненадна гужва на граничном прелазу Хоргош 2, који је на неки начин пречица и начин за избегавање чекања на главном хоргошком прелазу. Али не и овог пута.

После 90-оминутног стајања, коначно долазимо до "рампе" и прелазимо на жицом ограђену територију Европске уније. Цариник нам том приликом укратко објашњава да је задржавање дуже и због празника, али и због појачане контроле услед кретања миграната.

Утакмица петог кола мађарске националне Прве А лиге (NB I.A) лиге између домаћег Сегеда и гостујућег Шопрона почела је у 16 сати, нешто раније него што је првобитно било планирано. Разлог - утакмица главног спортског колеткива у граду - Рукометног клуба Пик Сегед, редовног учесника Лиге шампиона.

И тај потез менаџмента клуба се испоставио као добар. Публике је било у хали више него на претходне две утакмице. Слободна процена, неких 700-800 присутних, уз велики број породица са децом. Пошто је од улаза у халу до трибина потребно савладати четири реда степеница, а кафић/кантина где се посетиоци могу снабдети грицкалицама и пићем (пиво се најнормалније продаје и кошта око 2.5 евра), посетиоци на улазу уз карту добијају и наруквицу као на музичким фестивалима, што им омогућава слободно кретање у целом комплексу.

Домаћи тим у својим редовима има три играча из Србије - Марко Болтић, плејмејкер, бивши члан београдског Радничког, новосадске Војводине, али и клубова из Словеније, Румуније, Македоније и ево сада и Мађарске. Друштво му праве Ненад Шуловић, некада члан крагујевачког Радничког и Меге, који такође има интернационално искуство и Андрија Ћирић, староседелац у Сегедину и слободно можемо рећи ветеран, пошто је на прагу 36 године.

На клупи седи Никола Лазић, који је дуго у Мађарској, а српски љубитељи кошарке га се можда сећају и као тренера Војводине и члана стручног штаба сениорске репрезентације Србије, док је селектор био Душан Ивковић.

Њему у раду као први помоћник помаже Миленко Топић, љубимац навијача Звезде и прослављени кошаркаш, који је у другој половини деведесетих година учествовао у свим тадашњим успесима националног тима (европско и светско злато, олимпијско сребро и једна бронза са ЕП).

Популарни Топ у Сегедину "пече занат" и припрема се за тренерску каријеру, која би, судећи по кошаркашком знању, требало да буде приближно успешна као играчка.

На питање откуд он у Сегедину, Топић је рекао: "Дошао сам на позив Николе (Лазића, прим.аут.). Знамо се још из времена док смо заједно играли у Панчеву и остали смо у контакту. Његов позив да му се придружим у тиму видео сам као прилику да се тестирам и видим да ли ми лежи тренерски посао, и да ли би могао њиме да се бавим у будућности".

Иако је можда било логично да као прослављени репрезентативац постиграчку каријеру почне у својoj земљи, Топић открива да се неколико прилика изјаловило и пропало, и да му је након свега ипак драго што је тренерско име почео да гради у Сегедину, где поред посла помоћника првог тима, има и улогу тренера младог тима до 20 година.

Топић сматра да је кошарка у Мађарској у експанзији и на можда на бољем путу него у унутрашњости Србије:

"Ради се озбиљно и системски. Напредак је константан, улаже се пуно. Као тржиште лига је отворена, странци долазе, међу којима је и пуно наших тренера и играча. У суштини, нуди пуно више у поређењу са нашом, КЛС лигом", закључује Топић.

Управо су поменути српски гастарбајтери они који воде главну реч на терену, али и ван њега, уз одличног бугарског шутера Лилова.

Тако је било и у дуелу са Шопроном који смо гледали. Утакмица неизвесна од првог до четрдесетог минута, уз драстичан пад квалитета игре у другом полувремену, па су се одбране мање снажно играле а број шутева са дистанце повећао. Ипак, сви који су били у публици видели су све што је потребно да би кући могли да оду задовољни и забављени. Драматична завршница припала је домаћину, кош за победу је десетак секунди пре краја постигао већ поменути Лилов након соло продора, доневши тако трећу победу у низу свом тиму - 88:86.

Након меча већи део екипе се окупио у оближњем кафићу, на вечери и малој прослави победе, треће у првенству. Болтић нам том приликом открива да је лига прилично изједнача, да је посета прилично добра на свим теренима (две до три хиљаде), и да управо Сегедин у томе мало каска. Ипак, након три везане победе посета је и код њих скочила, као и сам тим на табели, иако му мађарска спортска јавност предвиђа борбу за опстанак, додаје Шуловић са другог краја стола.

Ту сазнајем да готово сви тимови у својим редовима имају странце, што Американце, што играче из региона. Занимљиво су регулисане квоте за њихово довођење. Тимови могу практично довести колико год странаца желе, али их Савез финансијским наградама мотивише да их не буде више од четири по тиму, како би било простора и за развијање домаћих играча. Уколико се уклопе у ту бројку, тимови могу инкасирати око 50.000 евра годишње, што никако није занемарљива сума.

Ваља споменути два детаља из хале која на неки начин показују да се озбиљно ради на свим пољима.

Наиме, два пута током меча судије су на екрану иза записничког стола прегледавале спорне ситуације са терена, а акробатска група дечака је на полувремену уз помоћ тромболина изводила атрактивна закуцавања и тиме на интересантан начин прекратила чекање публике на почетак другог дела. Није баш као у Америци, али је солидна копија.

Све у свему, утисак са овог кратког спортског излета је и више него позитиван, па би и овдашњи кошаркашки радници могли понешто да науче на мађарском примеру, иако је Мађарска све само не кошаркашка сила.

Међутим, они су тога и више него свесни и спремни на спор али стратегијски кошаркашки развој...