Збогом, Швабо...

Једна од најглупљих, а самим тим и најчешћих тема спекулативних текстова у спортским рубрикама јесте шта би постигла репрезентација СФРЈ данас да се држава није распала.

Сва је прилика да не би постигла ништа нарочито као што ни раније није, у поређењу са потенцијалом и именима играча. А опет, када бисмо имали мало реалнију процену својих могућности, нема дилеме да је наш национални тим ипак понекад нешто и остварио.

Распад СФРЈ довео је до успона хрватског фудбала на место које је имао пре, када је био најорганизованији на простору Краљевине. Освит распада довео је и до врхунског резултата српског, боље рећи београдског клупског фудбала у ком се оличавала моћ главног града државе која је тада све мање постојала.

Ивица Осим остао је последњи селектор СФРЈ који је водио екипу на неком такмичењу, у епицентру фантазије о томе како је баш тај тим могао да постигне све, али на крају заправо није постигао ништа нарочито.

У клупској каријери, Ивица Осим је имао сличан домет са Жељезничаром, био је надомак играња са Реалом, али је испао од мађарског Видеотона, значи опет нешто замало.

Ни каснија фудбалска каријера није водила Осима до неких великих трофеја, али га је увек држала ту негде близу неке сензације која је опет измицала замало.

Па ипак, иако нема друго место на свету као Златко Далић са Хрватском који се не пита ништа у јавности, иако нема треће место на свету са Хрватском као Ћиро Блажевић који се пита о свему али понајмање о фудбалу у јавности, иако нема Куп шампиона као Љупко Петровић који се више и не помиње, а о Миљановим трофејима са Звездом и Реалом да и не говоримо – Ивица Осим остао је до самог краја највећи арбитар за фудбалска питања на простору СФРЈ.

Вероватно због тога што је најбоље оличавао оно што је југословенска школа фудбала, нешто што делује да ће нам донети све а на крају не буде ништа, па је самим тим најбоље и могао да комуницира са нашим питањима и да даје праве одговоре.

Зато је Швабо био и остао прави народни селектор, убеђен да игра на резултат, а заправо играо је за рају, и ниједан гол Луке Модрића којим оверава Месијеву Аргентину неће моћи да замени промашен Пиксијев пенал, јер је то наше природно стање.

Постоји појам кауч коуча (couch coach) – гледаоца спорта који гледа пренос на каучу и све најбоље зна.

Фројд је неке своје важне концепте зебележио током путовања кроз Босну. Осим је на неки начин сваки собни кауч с ког се гледала југословенска репрезентација те 1990. претворио у терапијски и провео нас је кроз формативну трауму, играјући улогу понекад неправедног Оца, али ипак Оца.

Збогом, Швабо...