Грешке Звезде су инфантилне – реакција на њих не сме таква да буде...

Црвена звезда је у 50. минуту утакмице са Олимпијакосом имала 84 комплетирана додавања. Током већег дела сусрета њен посед лопте није одмицао од 30 одсто. Уз све мањкавости које пружа базична статистика (овај начин посматрања фудбала много је одмакао у протеклом периоду и клубовима су доступни бројеви који на много бољи начин описују дешавања и учинке на терену), чак је и она индикативна.

Црвена звезда је одлучила да реактивним приступом стигне до свог циља.

Можда најемблематичније у овом опредељењу јесте чињеница да је, током брањења у средњој зони Марко Марин имао задатак да, практично стриктно, маркира једног од везних фудбалера ривала. У првом делу то је био Гиљерме, док је у наставку његова мета постао Бухалакис.

Овде, на приказаном примеру, видимо Марина потпуно одвојеног од блока свог тима (номинално у 4-4-1-1 облику), чак и окренутог од лопте, како прати фудбалера за кога је задужен.

Олимпијакос је играо у 4-3-3 систему, у коме је користио неке класичне, неке не тако класичне ротације и механизме. Напад на крају седмог минута, после хоризонталне ротације офанзивног везног и крилног нападача на страни лопте, уз игру на трећег и промену угла напада приликом уласка у завршну трећину терена био је посебно леп.

Многи ће – и није им за замерити – говорити о промашеном пеналу као прилици коју је Звезда морала да искористи на овом мечу. Међутим, није ово била једина изгледна прилика.

Једанаестерац је, каже опет статистика, отприлике четири петине гола.

Ситуација из 27. минута могла је да буде и изгледнија од овога. Након одузете лопте један фудбалер Црвене звезде повео је лопту у централном коридору половине противника. Испред себе је имао два играча Олимпијакоса, али и два саиграча. Ситуација „три на два".

То је нешто што спада у класичне фудбалске ситуације, које се раде у све три фазе њиховог развоја, у небројаним итерацијама и формама. Постоје три основна начина да се ова нумеричка супериорност претвори у прилику и ударац у гол, али основ у свакој од њих јесте да је неопходно да носилац лопте „нападне" једног противничког играча. То значи да мора да води лопту све до момента изласка у притисак једног противника, што креира моменат да се одигра пас слободном фудбалеру.

Ово је, још једном, основна ствар, нешто што сваки фудбалер који игра на овом нивоу мора да зна. Разлика међу фудбалерима на овом нивоу, међутим, онда постаје способност да ове ситуације препознају у магновењу утакмице, а да онда и у складу с тим веома брзо донесу одлуку. Нажалост, у овој ситуацији, фудбалер Црвене звезде је одиграо пас прерано, никога није избацио њиме и свом тиму није створио никакву предност.

Напослетку, Црвена звезда је гол примила из једанаестерца коме је претходила још једна грешка из опсега базичних. Приликом центаршута са полубочне позиције Олимпијакоса (дакле из левог полупростора) Жандер је искључиво оријентисан на лопту, несвестан позиције играча који се налази у његовој зони.

Алберт Пуиг, некада познати тренер у Барселониној Ла Масији, истиче стално како је честа грешка приликом брањења центаршута то што дефанзивци гледају прво лопту, па тек онда противника, уместо да одмах буду оријентисани и на једно и на друго. Неки аутори, штавише, сматрају како је, када фудбалер мора да бира да ли ће видети лопту или директног противника, обавезно да сву пажњу усмери на противника.

Овде, наравно, постоји још много детаља, који се тичу тзв. кинестетичке оријентације, положаја тела у односу на гол и противника... Није једноставно, али није ни толико тешко колико је Жандер учинио да изгледа у смирај дуела између Олимпијакоса и Црвене звезде.

Напослетку, црвено-бели из Београда су ти који остају без европског фудбала на пролеће, али жалити или, још горе, опањкавати овај тим и његове игре било би веома непримерено.

Играње против Бајерна, Тотенхема и Олимпијакоса, баш као и лане против Наполија, Ливерпула и Пари Сен Жермена, успех је сам по себи. Омаловажавање истог било би инфантилно, индикативно у смислу недораслости и неразвијености самог поимања спорта који сви толико воле у овој земљи.

Олимпијакос је 61 пут поражен у Лиги шампиона. То значи да је много пута играо мечеве Лиге шампиона. То је успех. То је знак статуса и квалитета једног клуба, уграђених у конзистентност играња на највишем нивоу годинама.

Ово је Звездин тек девети пораз у Лиги шампиона. Мораће да их буде још много више како би наш тим наставио да расте. А навијачи ће морати да науче да престану да их посматрају фаталистички и да их доживљавају превише драматично...