Тотенхем је ипак нешто друго...

Абрахам Линколн је једном рекао да би, када би му поверили да за шест сати посече дрво, он четири сата провео оштрећи сечиво секире.

Припрема дефинише изведбу.

Црвена звезда се није спремала да угрози Тотенхем на некакав отворен начин. Дакле, она се није спремала оштрећи своје сечиво, већ се спремала да отупи сечиво екипе Тотенхема.

Опредељење црвено-белих против екипе која им је недавно дала пет голова био је рационалан и реактиван фудбал – одбрана у средњој или ниској зони, која је варирала између 4-4-2 и 4-5-1 облика (базични 4-2-3-1 систем се није мењао), а потом брзи напад и контранапад.

Тотенхем се трудио да Ндомбелеа и Алија гурне између друге и треће линије дефанзивног блока Звезда, што је уз спуштање Кејна, по којем је репрезентативац Енглеске и познат, додатно гурало српског шампиона ка свом казненом простору. То је давало много времена и простора фудбалерима Тотенхема у нижим слојевима напада.

Време и простор су, наравно, окидач за нападање дубине екипе која посед. Елементарна ствар, заиста...

Тотенхем је тим који бриљира у много комплекснијим ситуацијама од ове. Синхронизација завршнице нешто је у чему је Тотенхем једна од најбољих екипа планете, па је тако у неколико наврата Сон, више од других, долазио у простор иза леђа последње линије Црвене звезде. Није тада постигао гол, то ће урадити нешто касније, али је овим јасно показано да нема много у тоболцу Црвене звезде чиме она може да заустави нападе Тотенхема.

Још једном, у питању су базичне ствари, тешко је замислити да је ико у Звезди њима био изненађен, али немоћ у спречавању очигледног најбољи је показатељ разлике у квалитету два фудбалска тима.

Црвена звезда није екипа који ће превише времена провести у континуираном нападу. Београдски тим не воли да игра против пуне одбране, свакако не у Лиги шампиона. Увек је намера напасти у офанзивној транзицији, бити што је директнији могуће у стремљењу ка голу противника.

Алтернатива су нешто дужа додавања према нападачу у фази офанзивне организације, а онда нападање друге лопте. То уме да делује стихијски, благо насумично (понајвише зато што и неретко јесте), али математички је исправно – креирати 50:50 дуеле и ситуације у мечу у коме су ваше објективне шансе много мање јесте смотрено и прагматично.

Управо је из оваквих ситуација Звезда стигла до две веома пристојне прилике, које, пак, није успела да учини головима. Све ово је допринело атмосфери неумитности, окретање леђа кисмета. Овога пута неће бити чуда на стадиону "Рајко Митић"...

Директан фудбал Звезде, међутим, осим можда естетског недостатка има и једну функционалну ману. Ако ваша структура у нападу није добра, ако су дистанце између играча превелике а њихове позиције на моменте разбацане по игралишту, постајете веома рањиви када изгубите лопту. Нисте оспособљени да извршите контрапресинг и макар успорите налет противника.

А Тотенхем је тим који није немушт када на ред дође офанзивна промена поседа, односно трансформација из одбране у напад. Штавише, изврстан је и у овом сегменту.

Голове које је на овај начин постигао Тотенхем потпуно су отворили меч, који је до краја личио на лошу партију флипера, у којој, ма шта ви радили, колико год се напрезали, лоптица увек прође тамо где ви најмање желите.

Не постоји припрема која може да надомести оволику разлику у квалитету...