Бљесак Тотенхема прејак за Црвену звезду

Тотенхем, екипа која се неумитно и недвосмислено налази у својеврсној кризи. Енглески и немачки медији писали су претходних седмица о аналогији ове и сезоне коју је у последњој години у Дортмунду имао Јирген Клоп, када је Борусија у једном тренутку чак била и последња у Бундеслиги.

Тотенхем је примио седам голова од Бајерна на свом стадиону, али је претходно одиграо и слабије мечеве. Тако је Манчестер Сити шутирао преко 30 пута на гол Тотенхема, који је некако успео да погоди гол ривала два пута из своја три покушаја.

Дакле, не иде сјајно...

Али можда је кренуло на боље. Свакако смо против Црвене звезде (овде свакоме ваља избећи јефтине малициозности и уздржати се од потенцијалних пежоративних коментара усмерених на перципирани недостатак квалитета шампиона Србије) видели обрисе Тотенхема који смо гледали у прошлој сезони.

Истина, Тотенхем је играо у 4-3-3 систему, бранио се у 4-1-4-1 облику. Маурисио Поћетино је познат као тренер чија екипа у сваковрсним системима, често адаптирајући облике у различитим фазама поседа и унутар једног меча.

У финалу Лиге шампиона, тако, видели смо Тотенхем који користи тзв. midfield box, у коме је један бочни нападач улазио између линија, док је колега са друге стране остајао широко (Ериксен и Сон у овом случају). Овим је Тотенхем спречавао агресивнији излазак у притисак везних фудбалера Ливерпула, који су стално играли са двојицом фудбалера противника између друге и треће линије.

Ово је био и период најбоље игре Тотенхема у том мечу. Касније је Поћетино, у другом полувремену, направио други поредак своје четворице најофанзивнијих фудбалера и ову предност је изгубио.

Исти тај midfield box видели смо и у мечу с Црвеном звездом, само настао из другог базичног облика, о чему смо већ причали.

Ерик Ламела, као десно крило, улазио је у полупростор, док се бек на његовој страни пео високо. На супротном боку Дејвис је остајао ниже и уже као бек, док је поред аут-линије, држећи ширину и дубину, био Сон. Овога пута ефекат није имао отупљење притиска, већ угла за пас у првој и другој фази поседа који је обезбеђен за пас ка Корејцу, углавном око блока црвено-белих.

Уз све то, Хари Кејн се интелигентно спуштао по лопту, отварајући још једну линију паса. Многи ће, с правом, причати о интензитету с којим игра Тотенхем (у офанзивној организацији, а посебно уочљиво у офанзивној и дефанзивној транзицији), али у том контексту не сме да буде занемарено да његовим фудбалерима управо нападачка структура омогућава да се толико размашу.

Остале ствари које је Тотенхем радио спадају у уџбеничке... Блок и центаршут на прву стативу из офанзивног корнера (постоји читава литетатура која објашњава због чега је ово супериоран начин извођења корнера), погодак крила на контрастрани са друге стативе (место на коме мора да буде у описаној ситуацији), спринт Сона по освајању лопте уочи трећег гола...

Тотенхем се, макар накратко, вратио себи – против једног таквог тима Црвена звезда није могла и још неко време неће моћи ништа...