Слаба Звезда, дрво које пада у шуми и зашто ништа од тога није важно...

...А онда се претвара у буку и бес, какофонију субјективних перцепција и тумачења, недосуђених фаулова и офсајда. Причати о фудбалу, а у том се ниједном и не дотаћи фудбалске игре, нешто је у чему смо посебно умешни.

Црвена звезда није играла у 3-5-2 формацији или у једном од њој сродних облика. Ниједног тренутка до примљеног гола. Али то остаје званичан став спортске и мање спортске јавности пре, током и после најважније клупске утакмице која се може играти у Србији.

Колико фрустрирајуће мора бити да у земљи која припада фудбалској култури која је била једна од првих која је промовисала играње са три играча у последњој линији нико и не покушава да направи разлику између толико варијација и варијетета који ту постоје.

Ако икога занима...

Бранко Зебец је са Хамбургергом играо финале Купа шампиона 1980. године играјући са три позади. Ћиро Блажевић је са Динамом почетком осамдесетих играо са три стопера (данас кажемо једним централним и два сајдбека). Са њима је југословенска школа фудбала била део авангарде која ће најавити трендове који ће дуго владати глобалном игром, а свој велики повратак имати на Светском првенству 2014. године.

Свима је познат мисаони експеримент који се пита „ако дрво падне у шуми, а около нема никога да то чује, да ли је звук уопште постојао?".

Када би Црвена звезда и Партизан урадили нешто сјајно или имагинативно - а притом не мислимо на сулудно очигледне голове маказицама, голове са 30 метара удаљености или, зашто не, гол маказицама са 30 метара - колико би то заправо било примећено? Како бисмо знали да се десило?

Још једном, ако икога занима... Црвена звезда је играла у 3-4-2-1 систему, који је, у зависности од висине дефанзивног блока, постепено прелазио између 5-2-3, 5-2-2-1 и 5-4-1 у фази одбране. Звезда је тако већ играла против Војводине, а на почетку сезоне је, истина из другог базичног облика, тако играла у разним фазама поседа.

Боаћи је играо испред Марина и Ла Паре, позиционираних у полупросторима. Вулић и Јованчић су били централни везни фудбалери, Жандер и Гобељић су били крилни бекови (како се називају спољни фудбалери у системима са три дефанзивца), а Панков, Милуновић и Дегенек су комплетирали тим српског шампиона.

Ово нису чак ни основне ствари. Ово је предговор буквара. Предворје елементарног. Нисмо ни пришли суштини.

Како оценити игру једног фудбалера, а да притом нисте начисто коју је позицију уопште играо, где је било његово место у поретку, његова улога у ширем систему?

Када бисмо то знали можда бисмо могли да причамо о чињеници да механизми у игри Црвене звезде са лоптом нису били најчистији, да игра иза лопте није била идеална.

Отуд се намеће као логично да се Партизанови периоди надмоћи подударају са периодима нешто вишег пресинга, оптерећења агресијом прве нападачке линије Звезде (иначе познате као дефанзивна линија) и освајања друге лопте, вероватно једног од најважнијих сегмената у сваком мечу који међу собом играју Црвена звезда и Партизан.

Онда бисмо могли да се вратимо и на тему концепција и да истакнемо како Звезда иначе јесте веома директна и реактивна екипа, не увек најумешнија у игри против пуне одбране противника. Није необично што много боље изгледа током контранапада и брзог напада, који су јој и донели прстохват озбиљнијих ситуација испред гола црно-белих.

Дакле, дерби није био претерано квалитетан. Партизан је био нешто бољи и победио је. У реду је критиковати исход, ако се потрудимо да упознамо процес који му претходи.

Фудбал је вишеслојан и комплексан. Фудбал се стално мења. Едукација оних који у њему раде никада не престаје. Посебно оних најбољих.

Алекс Фергусон је са Абердином играо један фудбал, са Манчестер Јунајтедом почетком деведесетих други, крајем прве деценије 21. века је играо седми или осми фудбал.

Немачка тренерска школа, као једну од најважнијих особина једног тренера, истиче радозналост. У фудбалу, за оне који теже успеху, разлика између учитеља и ученика не постоји.

Једна фудбалска утакмица се спрема данима испуњених сатима поред тренажних реквизита, испред компјутера, џакова са лоптама и табле са магнетима. А и када се прође ово, наилазимо на непорецивост да фудбал не играју роботи него људи, у којима се све време одвијају емотивни и физиолошки процеси.

Да је фудбал само шутирање лопте на правоугаонику и насумична трка 22 играча, да ли би био толико занимљив? Да ли би га толики и толико волели? Зашто би га уопште волели?

Није неопходно познавати сва суптилна и дискретна струјања једне фудбалске утакмице. То је практично и немогуће.

Али спознаја комплексности и хаотичности игре донела би поштовање према онима - тренерима и фудбалерима - који ту комплексност и хаотичност покушавају да зауздају.

И тада би Звезда одиграла нешто лошији 161. вечити дерби. И тада би имала два ударца на гол (ниједан у оквир) наспрам 11 удараца Партизана. Свакако би и тада изгубила овај дуел са Партизаном.

Али поштовање процеса и напора оних за које се навија донело би солидарност, а онда и подршку која задире и дубље него ова сада. Порази би били смисленији, победе можда мало лепше.

Дрво би и тада пало у шуми. Само што би онда шума одјекивала и звечала...