Звезда је прављена да игра Европу – само не баш против Бајерна...

У фудбалу, баш као и у ратној терминологији која је и позајмљена, постоји јасна разлика између стратегије и тактике. Дакле, стратегија је шири појам и говори шта желимо да радимо, а тактика је ужи појам и казује како то желимо да радимо.

Црвеној звезди се у појединим круговима већ неко време спочитава играње фудбала који није превише атрактиван. Овде можемо да говоримо о стратегији црвено-белих који не бирају превише проактиван или прогресиван начин постизања жељеног и, у клубу тако великом, практично захтеваног резултата.

Лепо на терену? Ако може... Корисно и успешно на терену? Мора!

Али оно што је опоро и непријатно (ако прихватимо овај став као валидан) против Јавора или Инђије, постаје веома уносно и пробитачно против Копенхагена, Јанг Бојса, па чак и минхенског Бајерна.

Звезда је тим калибриран да, сходно монетарним и људским ресурсима које има, игра што је могуће успешније европске утакмице. Па, по цену да се то некоме и не допадне са естетског становишта поимања овог спорта.

Игра у ниској зони (брањење у трећини терена најближој сопственом голу) захтева много концентрације, стрпљења, поштовања принципа - некад веома деликатних – и дисциплине.

Играчи морају да се осећају комфорно, да избегну све негативне појаве које прате нервозу или несигурност. А шта друго припрема фудбалера или ма кога другог за овако нешто осим вежбе?

Црвена звезда не бриљира против Јавора или Инђија да би могла да буде, колико-толико, конкурентна Бајерну. То је њена стратегија и то је њена тактика...

На самом старту меча Јошуа Кимих је остао ван терена због проблема са зглобом. Играо се седми минут. Ни играч више ни најранија фаза утакмице нису натерали Црвену звезду да изађе макар мало ближе голу који је бранио Мануел Нојер.

Црвена звезда је, после неких покушаја да игра у 3-4-3 систему у домаћем првенству (а на старту сезоне је играла у 3-4-2-1/3-2-4-1 облику у разним фазама поседа), ипак заиграла у 4-2-3-1 формацији, бранећи се у 4-4-1-1 облику, са Марином иза Павкова.

Идеја је јасна у таквим ситуацијама, а то је онемогућавање чисте прогресије лопте док је она у поседу противника преко задњег везног фудбалера, у овом случају Тијага Алкантаре.

Никакав проблем за баварски тим, који је, са на моменте надреалном лакоћом, долазио пред гол Звезде, не малим делом јер је Кутињо имао дозволу да се спушта, све до простора иза леђа прве линије нашег тима. Бразилац је ту био немаркиран, слободан да по нахођењу сопственог, иначе огромног талента, усмерава, успорава или убрзава нападе немачког шампиона.

То је једна од лакше приметних ствари у игри Бајерна који су овом тиму омогућили апсолутну доминацију. Ту је била и сада већ добро позната La Salida Lavolpiana, ротација у којој се централни везни фудбалер спушта иза нешто шире постављених централних бекова. Бројчана надмоћ (нумеричка супериорност је стручни израз) за немачки тим, која је тиме настајала, само је додатно олакшала пут лопте ка голу српског шампиона.

Базичне ствари, али базичне ствари ретко остају такве када их интерпертирају спектакуларни фудбалери какви играју у Бајерну.

Неке мало суптилније ствари, као што су, рецимо, савршени углови које су, посебно у трећој фази поседа, правили бекови Бајерна Ернандес и Кимих, вероватно и не треба спомињати.

Колико је децидирана и суверена доминација Бајерна била? Толика да је у првом делу утакмице највише додавања у тиму Звезде имао Борјан (13, уз мање од 70 одсто успешности). Други је био Јованчић са 11, уз мање од 60 одсто успешних додавања.

Онде где се Звездини механизми у игри не подударају у контекстима Суперлиге и европских утакмица јесте фаза офанзивне организације. Клуб са стадиона „Рајко Митић" против иностраних екипа, углавном, користи брзи напад и контранапад (дакле, напад у офанзивној транзицији, одмах по одузимању лопте). У Суперлиги црвено-бели играју најчешће против пуне одбране противника, односно против девет или десет играча ривала иза лопте. Та неподударност доводи до мањка рутинираности и, сходно томе, благој аљкавости извођења.

Да је другачије, можда би Црвена звезда адекватније решила једну или две ситације описане врсте које је имала на мечу са Бајерном.

Структурално или концепцијски мало се шта мењало у другом делу утакмице, због чега је виђена сукцесија пречки, статива, полумаказица и пета (било је ту и пар голова) у казненом простору Црвене звезде. Негде између тога, у прелудијуму напада Бајерна, било каква детаљнија или темељнија анализа изгубила је свој смисао...

У америчкој спортској култури термини "борбеност" и "енергија" такође потпадају под концепт "талента". У том смислу посматрано, Црвена звезда је свакако талентована колико и Бајерн из Минхена.

Свака уобичајенија дефиниција фудбалског талента, пак, јасно казује да Звезда није и не може бити конкурентна или компетитивна. Барем не против некога као што је минхенски Бајерн...