Португалија поставила обична питања – али Србија ни на њих није имала одговор...

Неколико је школа мишљења у оквиру фудбалске анализе. Којој год се приклонили, комплексност једног меча је непорецива. Постоји најмање 11 стандардних фудбалских ситуација (три фазе поседа, три дефанзивне фазе, офанзивна и дефанзивна транзиција, офанзивни и дефанзивни прекид и формација, која готово никад није иста у фази напада и одбране).

Португалија је, не радећи ништа спектакуларно, доминирала у већини њих у кишном Београду. Када кажемо да шампион Европе није радио „ништа спектакуларно", то не значи да није играо добро - само да је играо добро радећи неке веома базичне ствари.

Екипа Фернанда Сантоса је освојила шампионат Европе играјући у ромбу (4-3-1-2 систем), али већ неко време их гледамо у 4-3-3 формацији.

Гост је доминирао поседом јер је то било његово опредељење (опет, дакле, у супротности са оним што је радио на прошлом Европском првенству). На левом боку, посебно, користио је класичну ротацију у овом систему, у којем бек одлази високо, крило улази унутра, односно у полупростор, док се офанзивни везни на страни лопте спушта као бек. У трајању ротације фудбалери који у њој учествују се потпуно понашају у складу са захтевима те позиције, па је тако Вилијам Карваљо имао држање бека, а Рафаел Гереиро је радио исто оно што би радило једно крило. Али, још једном, у питању су веома основне ствари...

Такође, када би се нашао као полулеви везиста (Португалци су ротирали често Бруна Фернандеша и Вилијама Карваља), фудбалер Спортинга би нападао простор који је својим спуштањем према лопти (у Италији се ово зове incontro кретање) отварао Гедес. Трећа, последња ротација Португалије, има везе само са навикама и личним преференцијама Кристијана Роналда, који најбоље функционише у левом полупростору. Његово извлачење је, веома интелигентно, Гедес балансирао уласком унутра.

Србија се определила за 4-2-3-1 систем. Бранила се углавном у средњој зони, у равном 4-4-2 облику, када би се Тадић придодао првој линији поред Митровића. Контранапад и брзи напад (одузете лопта у дефанзивној, односно средњој трећини) биле су перципиране шансе за Србију, што се показало као тачно јер је игра иза лопте (дакле, структура коју тим прави иза лопте када напада да би се обезбедио у случају изгубљене лопте) слабији сегмент у игри Португалије.

Посебно је успеха имао Лазовић, који је играо као десни вингер, можда понајвише зато што је Бернандо Силва на десном боку, играјући за Пепа Гвардиолу, свакако научио важност дефанзивне транзиције и улоге крила у одбрани у ниској зони. Гедеса такође води сјајан тренер у Валенсији, али талентовани фудбалер у овом сегменту игре свакако још није стигао до неопходног нивоа.

Португалија се бранила у 4-1-4-1 облику, с тим да је у пар наврата, у високој зони, излазила у 4-3-1-2 формацији, тако што су крила улазила унутра, док су офанзивни везни фудбалери излазили у притисак на нашу прву и другу линију. Ово је пресинг облик, иначе, који се неретко користи и чија историја је посебно интересантна.

У пар наврата Србија је успела да разбије дефанзивни приступ гостију и да прође кроз овај пресинг, и то посебно када је, кроз игру на трећег човека (опет се враћамо на базичне фудбалске ствари), користила излазак у притисак Бернарда Силве на Матију Настасића. Тежња је да крило не иде у притисак на централног бека противника ако не постоји одређена структурална адаптација, што Португалци нису радили.

У другој фази поседа, дакле током континуираног напада, Србија је имала доста нестабилну структуру, што је имало двојак ефекат - Португалци често нису успевали да покрију све линије паса у маневру, због чега је Тадић примио неколико лопти између линија, али је и Србија баш због те нестабилности правила и неке грешке које се могу подвести под техничке, а личиле би на почетничке да их нису направили елитни фудбалери.

„Слајдинг четворка" је концепт у коме се екипа брани са четири играча у последњој линији, а напада са три. Максимовић, чији Наполи то често ради, је играо као десни бек који се не пење у фази напада, за разлику од Коларова.

Костић би некад, али недовољно често делује, улазио унутра, па би облик Србије заличио на, такође доста популаран данас, 3-2-2-3.

Португалија је постигла голове који такође не одударају од „уџбенички изведено, ништа спектакуларно" колоне. Када је крило дуплирано на боку, повратни пас ка офанзивном везном и центаршут из прве јесте уобичајени образац. Такође, улазак у завршницу даљег офанзивног везног, у овом случају Вилијама Карваља, такође се очекује.

Други гол је сјајно искоришћена тзв. квалитативна супериорност (било која „један на један", „два на два", „три на три" ситуација...), коју тимови обично траже приликом промене стране. Гонзало Гедес је, доведен у једну овакву ситуацију, доста лако иза себе оставио свог директног чувара и постигао је леп погодак.

Одговор селектора Љубише Тумбаковића био је да, уместо Лазовића, убаци Адема Љајића. Још један пар ногу између линија, па још веома умешних какве су оне фудбалера Бешикташа, свакако је деловао као адекватан одговор на негативан резултат и моментум.

Управо је тај моментум, ако не наглашенији пораст квалитета игре, донео Србији погодак из прекида.

Португалци су након примљеног гола прихватили да им не одговара нешто повишенији темпо утакмице (у фудбалу постоји велика разлика између темпа и ритма, али о томе неки други пут), те су одлучили да што је могуће више одуже своје нападачке секвенце.

Управо је у овом периоду Бернардо Силва још једном показао због чега је један од омиљених фудбалера Пепа Гвардиола. Један од основних принципа Позиционе игре (Juego de posicion) јесте провоцирање притиска противника како би се искористио простор који том дефанзивном радњом настаје. Тако, код трећег гола, видимо Бернарда Силву који носи лопту све док не натера једног од наших дефанзиваца да га нападне. У том тренутку Роналдо остаје сам у великом простору, добија пас и постиже лаган погодак.

До краја, како некад бива када екипа која води не "затвори" утакмицу најумешније, гледали смо једна развучен и разводњен фудбал. У таквим ситуацијама најчешће бенефит имају посебно квлаитетни појединци, који користе све оне просторе који су им до тада били ускраћени. Тако је Александар Митровић постигао веома леп погодак, коме је претходило посебно интелигентно, контрадијагонално кретање у демаркацији.

На другој страни, Бернардо Силва је изврсној партији придодао и погодак, чије контуре смо доста често имали прилику да видимо у мечевима које игра у Премијер лиги.

Било би нефер, па и дилетантски, извлачити поуке или закључке након прве утакмице новог селектора и реновираног стручног штаба. Србија није играла сјајно, али у контексту неких претходних утакмица то је можда било превише претенциозно и очекивати.

Квалификације, у резултатском смислу, вероватно немају сврху даље за наш изабрани тим, али могу – или, морају – послужити као полигон за изградњу и надоградњу пред мечеве које је Србија себи обезбедила кроз Лигу Европе.

Постоје два пута који воде на Европско првенство. Нико не каже да Србија мора да искористи оба. Али мора да почне да игра као тим вредан играња на континенталном шампионату...