Згужвани Аца, верни навијачи и шамарање младих фудбалера

Док прилазим, видим да један носи имитацију српског дреса на којем пише: Један тим, срцем свим.

"Хеј, здраво...", поздрављам их да разбијем њихову скромност и малу несигурност.

"Добар дан", одговарају. Један, па други. Тихо, док се пребацују са ноге на ногу одајући нестрпљење.

"Чуо сам да ме чекате..."

"Да...", поново стидљиво њих двојица.

"Хоћемо да се сликамо, може", питам их.

"Да..., хајде прво ти." Живнули су мало.

Фотографишемо се. Питам одакле су. Из Пожаревца. Дошли су да гледају репрезентацију.

"Јесте ли видели играче?"

"Нисмо. Прошао је аутобус. Нисмо их видели."

Дошли су да виде фудбалере. Нигде никога. Само њих двојица ту. И две девојке на улазу у капију у касно поподне. И поред пораза, њих двојица су дошла да узму аутограм и махну играчима. Сада, са овим новим аутобусима ни не знате да ли су играчи иза стакла или не, а камоли да видите да вам неко одмахне.

Нису играчи изашли, потребна им је концентрација и мир. Поручујем дечацима да је најбоље да оду до хотела и сачекају да се репрезентативци врате са тренинга и покушају да узму неку фотографију или аутограм на малом растојању од врата аутобуса до врата хотела.

Нисам ни ја видео много њих. Тек неколицину. Хтео сам што пре да урадимо то што имамо и да идемо.

"Тренинг је затворен", јављено је јуче. Екипи је потребна концентрација и мир. И потпуно сам сагласан да оба новинара и један сниматељ и не треба да буду на тренинг у ремете концентрацију репрезентације. Нема то везе са жељом да се прикрије тактика екипе, јер поред помоћног терена стадиона "Нерео Роко", на којем се играју утакмице, постоји зграда која има поглед бољи него што је са најбољег места на трибинама. Неки станари то користе и поставе столице да гледају тренинг.

Отишли смо ниматељ, Хер Ђоле, (каже ми данас да су га неки звали и Џексон) и ја да узмемо две изјаве од играча. Ђоле гунђа што не може да снима. Као што би играчи играли читав дан фудбал, он би читав дан снимао.

"Шамар", каже Милан Гајић на одговор како се осећа после меча и какав му је утисак.

Али додаје да би као што се комплетан утисак о могућностима екипе променио у једном мечу, могао да промени и у другом и врати на старо.

Има ту један проблем, размишљам док он разложно и јасно објашњава ствари. Уосталом момак је светски првак и шта год да се догоди у његовој каријери, он ће увек бити неко ко је био светски првак.

Да, проблем...треба да се поправља против Немачке, која је фаворит у групи, која је бранилац титуле.

И још један проблем...ми сада морамо да добијемо две утакмице. Да бисте били првак Европе не морате да победите у нокаут фази такмичења, можете да играте нерешено и да на пенале прођете даље, што је Гајићева екипа и радила на Новом Зеланду.

И још један...ми немамо игру. Не знам да ли зато што немамо идеју или страст. Али истина је да није све завршено.

Каже један од играча: "Једну утакмицу смо одиграли лоше и сви нас разапињу..."

Нема то везе са тим да ли их неко воли. Чини ми се да су већ то прерасли. Али имам утисак да им је тешко јер су изгубили поштовање.

И заиста је истина, није још све изгубљено. Ми сваки пораз доживљавамо као трагедију, а не нешто из чега можда нешто можемо да научимо. Држим да то може да уради само особа која је незадовољна сама собом.

Брзо купим ствари и одлазим са стадиона, а Ђолета пожурујем. И још га тобоже "саветујем" да је боље да материјал шаље из хотела, а не са стадиона. Хоћу да се изгубим из видокруга било коме из репрезентације. Да могу да остану сами са собом и концентришу се и имају мир.

Седамо у један сјајан бели ауто, да не говорим који је (хоћете рекламу? лако можете пронаћи моје контакте) и одлучујем да мало подигнем расположење.

После сјајне кафе (и ви хоћете рекламу? можете ме пронаћи на истој адреси као и они за ауто) коју смо попили тако што смо се ушуњали у Уефине канцеларије напали смо и оно мало воћа и слаткиша који су стајали на столу.

То је већ мало поправило ситуацију из више разлога. Но, небитно...

Да бих још поправио ствари, крећем у провокацију.

"Шта сам ти све обезбедио...", говорим више онако за себе, али толико да Ђоле чује.

"Шта...шта си ти мени обезбедио?!"

"Како шта...Порторож, купао си се. Трст, шеташ лепим градом, кафа...", настављам.

Одмах ме прекида, не да да наставим.

"Шта...шта...У Порторожу смо имали само паузу за ручак, радили пре подне, поподне, тренинг, слали материјал...Кафа, па кафа је за све на стадиону, не само за мене...Трст, јутрос сам мало прошетао први пут...Ти си ми обезбедио..."

"Немој тако Ђоле, па знаш колико си тежак. Нико са тобом неће да иде на путовања, стално нешто приговараш, тежак си, обраћаш пажњу на ситнице..."

"Ко, ја!? Само да ти каже Ђоле, ако то људи мисле, онда мисле исто и о мени и теби!"

Разломи се се смех оним истим лепим белим аутом (...чекам...) док идемо ка хотелу булеваром над који се спушта пријатна тршћанска ноћ.

Не пишем играчима, не јављам им се. Концентрација, мир.

Отишао сам да попијем кафу (...немојте се јављати са скромним понудама...)

Имао сам јутрос укључење у Јутарњи програм.

Непосредно пре тога селектор репрезентације Ненад Перуничић прича о томе како су екипу у једном тренутку отписали из квалификација, и практично дигли руке од њих сматрајући да не могу да оду на Европско првенство. Рекао им је у једном моменту, играчима, да нека сада покажу шта могу и знају, када већ више нико не верује у њих.

Није то лоше ни за ове момке овде. Реално, отписали су их. Поготово овде међу фудбалским светом.

Њима је сада важније да врате поштовање. А, као што стоји на тетоважи Дејвида Бекама:

"Нека мрзе, све док се плаше"

...момци имате прилику да вас се поново плаше. Туците Немачку; посејаћете и страх и поштовање.

А, за то да вас воле? Она два дечака из Пожаревца ће вас волети кад год дате све од себе.

Зато, бре, дајте ј....о све од себе и доста више приче. Један тим, срцем свим.