Трст, након меча...

Вратио сам се на терен сат и по времена после утакмице. Рефлектори су били угашени али су лампе на ободу крова стадиона добољно обасјавале терен док се чуо једнолични звук косилица за траву које су гурала два средњовечна мушкарца одевена у зелене мајице и светло смеђе бермуде. Радили су да одрже и сачувају терен.

Ништа није одавало утисак да је ту пре само сат времена одиграна утакмица. Да је једном дечку сломљена нога и угрожена каријера. Да су неки младићи из Новог Сада отишли разочарани. Да је једна група из Граца уморна али срећна села у ауто и кренула брзо кући. Да је једна породица момку који им је помогао да њихов син заради гомилу новца и остала дужна рекла: "Извините, ко сте ...Ја Вас не познајем." Да се под трибинама из једне просторије чула песма на немачком а из друге само по који звук ударца копачке, затварања шлица на торби и можда понеки уздах; све без сувишних речи. 

Неки пут треба прећутати. Али неки пут треба и рећи. Да ствари буду јасне. Као оне линије на фудбалском терену или као резултат на семафору. 

Није ли фудбал можда једина игра у којој резултат вара а утисак не. 

Сада је 00.50. Губим нит мисли али знам шта ми је утисак. Некако ми је мучно. Непријатно. 

Не волим овакве тренутке. Глупост. Нико их не воли. Ко још ужива у томе да му је лоше. Али се ти тренуци често понављају. Та фудбалска репрезентација је донела небројено таквих тренутака. 

Па шта је бре са вама момци...Шта се дешава... Шта то утиче на вас да изађете на терен као да су копачке направљене од олова. Који је то разлог да вам је концентрација мало јача него код трогодишњег детета. Има ли нешто о чему са 22 или 23 године бринете и да ли сте можда уморни? Могуће је, заиста то мислим. Да постоји неки проблем. 

Реците шта је да пробамо да решимо. Хајде ...

Радимо да одржимо и сачувамо тим. 

Најрадије бих се сада окренуо на другу страну и заспао. А ујутро усидрио у неки кафе са лепим погледом и трошио дан посматрајући пролазнике у паузама читања свега и свачега на лап топу. 

Али знате како. Одлутаће ми мисли на оно од синоћ. И биће ми некако мучно. Непријатно. Скоро да ћу се стидети да изађем на улицу. Али без обзира на то. 

Радићу, да одржим и сачувам посао. 

Јер оно што радиш, то те чини таквим какав јеси. Не речи. Не прича. Оно што радиш. 

Радим да бих .... не могу сада да пишем. Идем да спавам, наставићу сутра. 

------

Прошло је десетак сати од када сам престао да пишем текст. И није се много тога променило. Имам сличан осећај. 

Погледао сам Газету јутрос. На насловној страни Сергеј Милинковић Савић, можда ће у Јувентус. Унутра, прича о Миленковићу, можда ће у Наполи. Неколико страница касније помињу Сашу Лукућа као будућност Торина. 

То ме учвршћује у оном размишљању које имам. 

Да не дужим, ово су ствари које сам још хтео да кажем. 

Има једна књига којој сам заборавио име. О томе шта су Спартанци радили када им затраже помоћ. Нису слали војску. Они би послали само једног генерала. То је било довољно. 

Зашто радим све ово...

Радим да бих одржавао и сачувао свест. 

Број коментара 7

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
18° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво