Један пристојан новинар и много пристојних фудбалера

Од првог дана припрема репрезентације Ђоле сниматељ, мање познат као Миланко Ђорђевић, ми говори:

"Ти си много пристојан. Ја бих то сасвим другачије."

Али како да не будем пристојан са овом дивном групом људи и играча. Шта год да се договоримо они испуне. Шта год да питам, пристану. Фудбалери редом пристају на разговоре. Једино "не" које сам чуо било је када сам питао "да ли могу да платим".

Дивни људи, дивни момци, сви показују изуезетно поштовање и разумевање за Ђолета и мене. Не само зато што смо једини од новинара уз "младу" репрезентацију.

А није нас лако истрпети. Желимо да радимо, да узмемо изјаве, снимимо што је боље могуће... Није лако радити са неким таквим као што смо Ђоле и ја.

Џорџ Клуни и Бред Пит у покушају. Неуспелом.

Када мало боље размислим, стварно нас треба истрпети. Реално, све би било једноставније да идемо на плажу и дођемо мало на тренинг и одрадимо то што има.

Не знам да ли радимо довољно, али свакако, сви нас максимално поштују и трпе. И на томе треба бити јавно захвалан. Имамо однос пун разумевања и сарадње.

Одморан сам, изгледа ми.

Дакле, распоред екипе као и сваки дан. Теретана, тренинг поподне.

Причао сам данас са четири играча. Лутовац је дао неке важне голове у квалификацијама. Александар каже:

"Није лако победити три пута у кратком периоду једну екипу, као што је Аустрија. Али ми ћемо покушати то да урадимо."

Каже ван интервјуа: "Ма нека су сви други фаворити а ми не. Само да ми играмо своје, видећемо како ће бити на терену."

Терен за тренинг се у суботу мења. Екипа иде за Трст.

"Волим брз терен", прича Лука Аџић. "И када имамо посед лопте."

Исто размишља и Урош Рачић.

"Када имамо лопту ми се питамо. А ако је тако, онда некако и лакше играмо."

Поподне сам причао са Иваном Шапоњићем. Имам утисак да је крупнији него раније.

"Битно је ово првенство. Из више разлога. Олимпијске игре нас чекају ако будемо у полуфиналу. Трофеј би смо сви хтели. А за нас играче који нисмо много играли у прошлој сезони и потреба да се још једном докажемо."

Момци добро причају. Изјаве су смислене и јасне. Некако има оптимизма, али здравог. Стално је нека лажна скромност присутна и скроман речник. Ови нису такви.

Ко год је пристао да да интервју рекао је нешто зрело и занимљиво.

Не знам какви ће бити на терену. Са микрофоном су добри.

Стиже ми порука од Уроша Рачића: Молим те, можеш ли ми рећи како да родитељи погледају прилог где сам ја. Знаш како је, родитељи... воле да виде. Не замери, знам да имаш гомилу ствари...

Кад је неко овакав, никаква гомила није препрека.

Стиже ме умор.

На стадиону пролазе деца из млађих катергорија Копра. Сви говоре "Добар дан..."

Ето га Ђоле, као да не примећујем ништа. Ту је да поентира.

"Како васпитана деца...Да ли тако и у Београду говоре "добар дан"?

"Да!", одговарам.

Нешто размишљам, знате када видите водитеља са микрофоном испред. Помислите да је то једноставно, стане неко, сниматељ укључи камеру, нацентрира, овај новинар...добро, човек
испред камере намести фризуру, (ваљда) и исприча то што има.

Минут, два намештања.

А не. Није тако. Волео бих да видите како мене Ђоле намешта за кадар.

"Па човече, хоћу да будем као Фелини...!"

"Па Ђоле, хоћу и ја да будем Мастројани...!"

Баш ме стиже...

Трчао сам синоћ до Порторожа. Гура неки човек бицикл. Застаје, гледа ме...

"Е Србијанац...јеси ти..."

Мени то некако звучи безвезе. Па не кажем ја за онога ко живи у Словенији – Словенијанац.

Али хајде, да не правим проблем.

"Ја сам...", одговарам у трку.

"Сречно!"

Хвала.

Само је потребно мало разумевања, васпитања и образовања. И ствари су боље. Знају то и "моји" и зато тако добро сарађујемо.

Милина.

Стигло. Лаку ноћ, лако је вама. Ви ћете
ово читати у суботу ујутро лагано. А први меч се ближи. Нисам ништа спремио
од података. Страшно.