Лука Јовић, 11 копчи на челу и друге тајне У21 репрезентације

Јутро на словеначком приморју играчи младе репрезентације провели су или у хотелској теретани или уз обалу. Вежбе су биле на добровољној основи па је половина тима била на њима а друга одмарајући се. Они који су одиграли већи број утакмица ове сезоне, одлучили су да пре подне проведу у оближњем ресторану.

Искористио сам слободно време неких играча и затражио изјаве. Јер када крене првенство, УЕФА и портпарол репрезентације вам више ускраћују него што вам дају. Заправо, када мало размислим, не знам дају ли ишта новинарима. Редовна конференција, и тренинг отворен првих 15 минута уз гледање у штоперицу.

Тај однос у спорту не иде на добро. Имам утисак да ће бити само лошије. Да ће убудуће право извештавања имати само они који ће да плате. Или ће вам дати да преузмете видео материјале и фотографије које је спремио клуб, савез, организација...

Изјаве ће бити: "Па, дали смо све од себе али нисмо имали довољно среће." Онда, например: "Читав тим је заслужан за ову победу а не само ја. Захваљујем саиграчима на помоћи, моје је било само да одрадим свој део посла."

Али хајде, да се не жалим превише. Предусретљиви су у тиму. За сада. Надам се само да ће запамтити ко је једини дошао да их прати на Шампионату. Ако уђу у полуфинале, биће хаос. Финале, не могу ни да замислим. Срећа па постоји архива. Како бих само ликовао.

Али до испуњења личне жеље постоји много тога што треба решити. Противници. Силни.

Аустрија прво.

"Цоа, јеси ли чуо да су Аустријанци тукли Француску са 3:1", пита ме Саша Лукић.

Нешто касније у интервјуу са голманом Борисом Радуновићем он каже:

"Знам их добро. Добра екипа. Били смо бољи у групи, ако одиграмо како знамо, не би требало да буде проблема."

Играчи су заправо некако опрезни. Али имају неки тај поглед на далеко, ако ме разумете.

"Најважније је гледати утакмицу по утакмицу", речи су Срђана Бабића који је са неколико играча ове генерације освојио Светско првенство за играче до 20 година.

"То сам научио. Једна по једна утакмица."

Свесни су момци своје снаге.

"Имамо добру екипу, баш добру. Али и други су сјајни. Италијани, све позвали", говори Никола Миленковић.

"Али волео бих да идем и на Олимпијске игре..."

Ако буду међу четири, Србија ће имати и фудбалски тим у Токију 2020.

Причам са Лукићем, Данилом Пантићем, Миленковићем и Андријом Живковићем. Теме, фудбалске. И мало друштвене. Шта је близу Порторожа, ТВ права и што нема А тима на РТС, шале на рачун тога како се ко облачи... Квалитетно проведено време.

"Него да решимо ми ово за карте...", кажем када су се смејали неком догађају.

"Решићемо Цоа, решићемо...", одговара Блеки Миленковић.

Одлазе на ручак и одмор. Поподне тренинг.

Уграбио сам пола сата сна. Будим се, у страху да не касним.

Брзо нападам сниматеља Миланка Ђорђевића, познатијег као Ђоле.

"Хало бре... куцам на врата 15 минута, не могу да те дозовем... каснимо!"

"Па добро, на тераси сам. Нисам чуо... шта одмах вичеш..."

Заправо ја крив. Али стижемо на време и идемо за аутобусом репрезентације.

Копар је 20-ак минута далеко од Порторожа.

Стадион, неколико хиљада гледалаца. Терен сјајан. Мала теретана. Чисте и скромне али уредене просторије. Помоћни терени. Изгледа баш као што би требало. Да је нама таквих 20 у земљи, имали би три пута више добрих играча. И много чега још.

Загревају се играчи и пре тренинга. Неки и самостално раде додатне вежбе.

У међувремену сазнајем ко у петак иде у нови клуб, ко је добио 11 копчи на челу и како, да ли ће и када мењати новог селектора и ко ће бити, када долази Лука Јовић, када Немања Радоњић и још много занимљивих ствари.

Неке не могу да вам кажем, неке нећу а и предугачак је текст па да не трошим ваше време.

Чујемо се сутра. Када будем имао времена. У међувремену, поздрављам уреднике и момке који раде на сајту. Да искористим прилику... биће ми нешто потребно, сигурно.