РТС у Мадриду: Нека чека Хорхе...

Дајем реч да сам јутрос на рецепцији хотела Неомагна видео Хорхеа Валдана. Још један од оних са којима је важно направити "селфи". Али нисам имао снаге да дођем до њега. Седео сам за столом неиспаван, уморан ...и гладан. Нека чека Хорхе. 

Са сниматељем, Миланком Ђорђевићем, кренуо сам ка хотелу где су боравили играчи Тотенхема. Мирасиера. Мирно. Не може да се уђе. Испред неколико ТВ екипа и покоји Енглез, и понеки Кинез.

"Не верујем да ће изаћи", одговара један високи момак док гледа ка улазу. 

"Можда...ко зна...ми чекамо."

Није било могућности да се уђе у хотел па смо снимили шта смо могли испред. 

Ђоле, који је сниматељ али на путовањима обавља и улогу монтажера, улогу савести и улогу везивача кравата, отишао је да пошаље материјал. 

Ја сам кренуо ка стадиону Легањеса. И тамо су били Кинези. Куповали су сувенире а ја сам имао да обавим нека посла са управом клуба. 

Чуће се ако успем. 

Повратак у хотел кроз мадридску гужву. Поново диван дан. Покупио сам Ђолета, покуша да сазнам шта има ново читајући интернет. 

У принципу, новинар који дође на догађај мање зна од оних који су стално поред интернета. 

Када сте на мрежи имате стотине, хиљаде извора истовремено. Када сте на путу, један, и то не у сваком тренутну. 

Рано поподне смо провели у центру. Хиљаде људи кретало се Пуерта де Солом. Ту је један од делова Навијачког фестивала. 

Спонзори анимирају посетиоце. Дели се пиво, шешири, омогућено је сликање са трофејем. Дугачак ред на јаком сунцу не спречава упорне да испуне жељу. Мешају се боје и звукови. Као велика слагалица која није добро сложена али има нешто у себи. 

"Ммммм...свиђа ми се овај кадар." 

Више сам размишљао да ли ћемо стићи на почетак утакмице "бивших шампиона". Познати пензионисани играчи сваке године играју између себе на малом ограђеном терену са вештачком травом и импровизованом трибином. 

На путу улицом Де постас наилазимо на бучне навијаче Ливерпула. Има их више ова два дана у Мадриду, више од Тотенхемових. 

Током оне кратке посете интернету, наилазим на податак да се очекује 1500 летова на дан меча. (помислио сам да није лош тренутак да га сада употребим)

Чекамо у реду са осталим новинарима. Да не помињем да нас шетају од једног улаза до другог. Да нешто није у реду са пропусницама, свеједно, стижемо. 

Поред мене сниматељ из Аустралије. Поређали су нас у четири реда на врелом шпанском сунцу. У хладу 31 степен. 

"Види молим те оне Енглезе...Скинули се и изгореће као ракови. Биће црвени. То није нормално..."

"Ма да, ти Енглези су луди. Увек се тако понашају. Поготово на летовању. Не разумем то...", одговарам. 

"Чуо сам да је Аустралија лепа земља. Имам пријатеља у Мелбурну. Ти си из Сиднеја претпостављам", наставио сам причу покушавајући да прекратим време. 

"Да, да Сиднеј, ја сам иначе Енглез (!!!)...преселио сам се пре шест година у Аустралију."

(Ма јеси ли, мислим се. И схватам шта сам минут пре тога рекао за Енглезе) 

Смеје се. И ја. Кисело. 

"Ма разумем шта си мислио малопре, заиста је несхватљиво да се понашају тако јер би их у Аустралији избацили са плаже. Тамо ако се не намажеш кремом за сунчање, избацују те са плаже. То је постао закон." 

Ђоле у међувремену не тражи моју пажњу. Врло необично, када мало боље размислим. Мада ми је данас испоручио две, три поруке за размишљање: "Ја ти кажем, ти си паметан па размислиш или прихватиш или не. Само људи широког схватања могу да прихвате критику и савет. Ако уђеш са емоцијама, не можеш напред. Држим да си ти паметан."

Везао ме у чвор. Нисам одговорио. 

Стиже ми порука од малог Бориса Крстића. Игра фудбал. "Молим за Кејнов аутограм. Он ми је идол."

Објашњавам: Борисе, тешко је, можда ћу га видети али не верујем. То је јако незгодно. Немамо контакт са њима. 

И заиста је тако. Како неком на пријатан начин, уверљив начин, рећи "не". 

На фестивалу чувени играчи. Марк Ван Бомел неће да даје изјаве. 

Стиже Дејан Станковић. "Одлучиће детаљ. Једна ствар, ситница. То одлучује финала." 

Подсећам Дел Пјера да смо се видели у Монаку када је причао о Новаку Ђоковићу. 

"Е да, сећам се. Мислим да ће Ливерпул победити. Све ми то говори. Имају велико искуство."

Витор Баија, некада голман Порта: "Одлучиће бољи голман. Ко буде од њих довјице бољи, он ће донети екипи победу." 

Још неколико изјава (морате нешто да погледате и на ТВ а не само овде да читате) и идемо на стадион. 

Стиже молба да урадим нешто за Јутарњи дневник. Поред прилога за Јутарњи програм и за Први спортски дневник. 

Све то је неопходно урадити пре провере тонских веза. 

Када смо и то (Ђоле, техника у Београду, техничари на стадиону...) урадили са трибине видим да је Хари Кејн ушао на трибину и разговара са девојком и гостима Тотенхема. 

"Морам да пробам..."

Стрчао сам низ степенице, тражио пут до трибине. Бацам поглед спуштајући се, устао је и креће да излази. 

"Немој Хари..."

Успевам да уђем на трибину, и даље се фотографише са пријатељима саиграча. 

Прилазим у тој гужви. 

"Може ли аутограм за будућег репрезентативца Србије?"

"Да, наравно." 

Шаљем Борису поруку. 

"Колико сам само срећан! Хвала!"

И још вашу знатижељу да задовљим, и идем да се нађем са неким пријатељима у центру. 

Да, и уредничку знатижељу. Каже уредник: "Нама је потребно да новинар који оде на лице места напише и колико је пиво у пабу, а не само извештаји. Да напише каква је атмосфера и слично..." 

3 евра 0.25. Сјајна. 

број коментара 2 Пошаљи коментар
(субота, 01. јун 2019, 08:33) - anonymous [нерегистровани]

Komentar

Gospodine Stojanoviću tekstovi su vam odlični!

(субота, 01. јун 2019, 07:27) - Никола [нерегистровани]

Хвала, није морало

Ови извештаји са лица места о атмосфери, о припремама... о познатима који су се затекли ту у центру фудбалских збивања... о присећањима, о прогнозама... итд. итд. - баш ништа од тога ме не занима.
Као љубитељ фудбала, заинтеренсован сам само за наступ фудбалера на самом терену. Гледам утакмицу и спортску вештину фудбалера. Као представу у позоришту или неки филм.
Потпуно ми је небитно какав је приватни живот фудбалера, небитне су ми изјаве пре и после утакмице... Оно што треба видим сам док утакмица траје.