Хазардерски ход по Хазарском мору

У сасвим обичној ноћи на обали Каспијског језера, док је месечина обасјавала азијско тло и откривала пуста седишта на Олимпијском стадиону у Бакуу, Европа је добила "најбољег мање доброг", Енглеска лошијег, а Лондон новог омиљеног зликовца.

Лига Европа је годинама уназад примамљива Енглезима колико и Светски куп у крикету становницима Мале Крсне...

У последње време, откако носи са собом и Лигу шампиона, звучи далеко боље... 

Али баш ово финале, баш у овом тренутку, за баш ове Енглезе  - била је најважнија утакмица у последњој деценији.

Тражећи нови идентитет, нову кожу и, најзначајније - нову идеју; цуњајући и тумарајући по европским (за размажене Енглезе) нижеразредним ливадама и пашњацима, далеко су догурали.

Дословце - далеко! 

Читаву годину су певали и туговали (углавном ово друго) на лондонским улицама и скверовима, а спас сезоне потражили на младим булеварима Бакуа, 4.000 километара удаљеним од дома.

Овакво ходочашће је тешко пало навијачима Арсенала и Челсија, иако су у Лондону већ одавно заборавили мирис трофеја са европским шмеком.

Али, прилика, каква-таква, била је испред њих - са друге стране терена љути непријатељ, поред аут линије трофеј... делује као прилика која се не сме пропустити.

Последњи европски трофеј Арсенал је освојио пре четврт века, 1994. године - Куп победника купова. 

Челси је мање чекао - све од небеског скока Банета Ивановића, који је у надокнади времена те 2013. године срушио Бенфику и донео "плавцима" трофеј најмасовнијег европског такмичења.

Али, за клубове овакве финансијске моћи и оваквог реномеа, европска суша никако не прија и узима данак.

Арсенал се уздао у Унаја Емерија, човека који је са Севиљом приватизовао Лигу Европа (три пута освајао). 

Челси је наде полагао у генијалног Маурисија Сарија, који, пак, никада није освојио трофеј!

И док су се и једни и други уздали "у се и у своје кљусе", духови прошлости су провејали Бакуом.

Оливије Жиру је сломио крила свом бившем клубу, матирајући Петра Чеха, човека који је у дресу Арсенала био подсетник Челсијевих златних дана.

Педро је на тренутак огрнуо дрес Барселоне из 2011. године, а Алекс Ивоби је показао трунку магије која је некада избијала из копачки његовог ујака - Џеј Џеја Окоче.

Ипак, Еден Азар је решио да његова, сасвим извесно, лабудова песма у плавом дресу, буде заносна. 

Два гола - донео је Челсију трофеј и опрашта се од Лондона победом над Арсеналом...

Европа је добила "најбољег мање доброг" (субота је резервисана за најбитније питање).

Челси је добио нови трачак светлости свом мрачном тунелу. Светло до којег морају да дођу како знају и умеју. 

Арсенал је, иако је Премијер лига завршена, ове ноћи постао најлошији тим (од четири у финалима). A његовим навијачима остаје да тугују - што су, признаћете, поштено извежбали последњих година.

А Лондон... Па, Лондон је добио најомраженијег - Челси, после свих невоља, лоше безидејне игре, враћа се у престоницу са осмехом, пехаром и Лигом шампиона у џепу.

Утапање фудбала у Каспијском језеру

Након финала, Уефи остају тамне мрље на белој кошуљи.

Олимпијски стадион у Бакуу има капацитет 68.700 места, а лондонски клубови, са огромним навијачким базама, нису успели ни да продају оно (пре)мало што им следује (по 6.000).

Британци су бојкотовали финале због превисоких цена путовања, па су прилику да испуне места на стадиону добили навијачи ових клубова, углавном из Азије и Русије.

Политика и спорт се не мешају - мантра је свих светских спортских организација. На уснама челних људи Уефе и Фифе готово свакодневно.

Ипак, питање је да ли је било ишта спортски у одлуци да се баш Азербејџану додели организација оваквог финала.

Нарочито када се узме у обзир да је један фудбалер спречен да наступи у финалу - Хенрик Миктарјан.

Много буре се дигло око његовог пута у Баку, због сукоба Јерменије и Азербејџана од пре 30 година (звучи познато?).

Са једне стране, причало се да власти у Азербејџану не могу да му гарантују безбедност. Са друге су тврдили да има дозволу и да нема препрека да заигра у финалу, а да су у Арсеналу после исцрпних разговора са њим и његовом породицом, решили да, ипак, не путује у Баку.

Миктарјан се није нашао у авиону, а на крају - заиста није ни важно шта је прави разлог и шта је истина.

Једина истина је да играч - прилично важан играч једног клуба - не игра у финалу такмичења, из нимало спортских разлога...

Када се угасе рефлектори, када се испразни стадион (неће трајати дуго), када се навијачи Арсенала и Челсија врате у свој Шенжен, Пекинг, Краснодар... Уефи остаје питање од милион долара - да ли је вредело?

Број коментара 4

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 29. март 2024.
23° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво