Атлетико Мадрид је освајач Лиге Европе

Марсељ је почео утакмицу на начин Ивице Осима, легендарног балканског тренера. Некадашњи селектор Југославије је својим играчима говорио да, у недостатку решења, лопту шутну у аут близу казненог простора ривала. Онда би се тим померио ка лопти и извршио неку врсту одложеног контрапресинга, односно притиска на изласку противника. Управо то је урадио Олимпик из Марсеља, чим је финале почело. Поклонили су аут противнику, а онда су изашли високо, притиснули су га и освојили лопту. У првих неколико минута су имали неколико прилика.

Наметнули су се. То је било веома важно у мечу у коме су били екипа која игра против изразитог фаворита.

Помало је апсурдно, али стога ништа мање тачно, размишљати о Олимпику из Марсеља као аутсајдеру. Олимпику из Марсеља, десет пута шампиону Француске, шампиону Европе из 1993. године, учеснику пет европских финала (ниједан француски тим није играо у више од два). Али то је једина реалност коју познаје модерни фудбал (#againstmodernfootball), у којој сва слава, све аспирације и сав таленат иде најбогатијим клубовима, онима које финансирају новци олигарха, петродолари шеика или читаве државе или регије.

Али зато је Олимпик из Марсеља, баш као и Виљареал који је 2006. године играо полуфинале Лиге шампиона, тако интересантан. Тим отпадника, одбачених и они који су одбацивали.

Флоријан Тован је требало да буде „златни дечко" француског фудбала (а у земљи Хатема Бен Арфе то се више не изговара олако), али је за 13 мечева у Њукаслу (еј, Њукаслу!) успео само једном да шутне у оквир гола.

На другом дебију за екипу са Велодрома, у мечу са Монпељеом, добио је црвени картон. Али онда је нешто кликнуло у његовом кранијуму, увек беспрекорно украшеним тако одмереном количином гела (кажу да пре изласка на терен проводи 15 минута испред огледала, са рукама на скалпу). Постигао је 22 гола у француској Лиги Један, а томе је придодао још 11 асистенција.

Екипа Рудија Гарсије, која неизоставно меч почиње у 4-2-3-1 систему, незамислива је без њега, баш као и без Лукаса Окампоса, Аргентинца који игра на супротном боку. И он је, након што је стигао из Ривер Плејта у Монако као осамнаестогодишњак, отприлике у време када је један скупи развод од ове екипе, пројектоване да буде нови суперклуб Европе, начинио пројекат инкубације младог талента. Након позајмица у Ђенои и Милану, Окампос сада игра у Марсељу и то је до меча са Атлетиком радио на импресиван начин.

Као трећи у навалној тројци која игра иза нападача, Димитри Паје, одговоран је био до овог финала за десет голова (три гола и седам асистенција). Више него ико други у такмичењу. Фудбалер, који као да увек флуктуира између бриљантности и дурења, са телом које никада није у облику каквом бисте очекивали од некога ко од перформанси тог истог тела живи, поново игра толико добро да многи сматрају како за њега мора да буде места у тиму Француске на Мундијалу. Капитен Олимпика је, укупно, забележио 22 асистенције у сезони. Више од Кевина Де Брујнеа. Више од Лионела Месија. Да, игра добро.

Они, Паје, Окампос и Тован, су морали да одиграју веома близу горње границе могућности како би Марсељ имао шансе да се наметне против уског и равног 4-4-2 система Атлетико Мадрида. Шпански тим је само једном, у 12 мечева до овог, изгубио од тима из Француске (шест тријумфа).

Лукас Окампос је добио инструкције да са левог крила улази у леви полупростор (међузону), како би примио лопту између две хоризонталне линије Атлетика. Низови хоризонталних додавања Марсеља натерала би средњи блок ривала да се помера за лоптом, напрежући се да остане компактан (што је основа позиционо оријентисане зонске одбране коју је играо тим из Мадрида). Пре или касније, љуљајући се, блок гостију (меч се, ипак, играо у Француској) се ломио, а баш тамо где се то догађало био је постављен Окампос. Неколико пута у првих 15 минута то му је донело прилику да направи такозвани „кључни улазак" (улазак са лоптом у предео ограничен линијом казненог простора), али није успео да шутне или центрира.

И био је, недвосмислено, Марсељ пријатнији тим за гледање у првој половини првог дела сусрета. Али онда се поновило оно што се толико често десило ове сезоне. Читавих 26,3 одсто свих изгубљених лопти Марсеља за своје место збивања су имале средњи квадрат у дефанзивној трећини терена. Управо на овом месту, приликом једног аљкавог пријема лопте младог Камерунца Замба Ангисе, Мадриђани су стигли до лопте и потом до гола (Антоан Гризман, у можда својој последњој утакмици у Европи са Атлетиком, био је стрелац). Као неко опште правило, у првој фази поседа, први прогресивни/позитивни пас би требало да буде дијагоналан, не вертикалан, како би прималац лопте могао лакше да се оријентише и на адекватнији начин прими информацију о свим опцијама за наставак напада које има. Ту је Марсељ погрешио, али то није све што се догодило у вероватно пресудном моменту меча.

Премало се говори о високом и ниском нападачком пресингу Атлетика, али он је умешан колико и сваки други дефанзивни сегмент ове сјајне екипе. Када тим Дијега Симеонеа препозна неки од пресинг окидача – пас између централних бекова, пас ка беку, пас ка играчу који прима лопту окренут ка сопственом голу (као сада) – истог тренутка прелази у веома изражене оријентације на најближег противничког човека, притиска се носилац лопте и тежи се изнуђивању грешке противника. Скоро 40 одсто свих одузетих лопти Атлетика, ове сезоне у Лиги Европе, догодио се управо у последњој и претпоследњој шестини игралишта, што је наравно сфера нападачког пресинга.

Антоан Гризман је постигао свој 22. гол у европским такмичењима у дресу Атлетика, по чему је рекордер овог клуба.

Убрзо су проблеми Марсеља постали још очигледнији, када је Димитри Паје морао да напусти терен због повреде. Уместо њега у игру је ушао млади (вероватно и премлади) Максим Лопез, момак који поседује веома интересантну комбинацију фудбалских атрибута, али који још увек нема механизме у својој игри да их на прави начин и артикулише (још једном, има тек 21 годину).

И, тек тако, axis mundi Марсеља (Тован-Окампос-Паје) се изгубио. Олимпик је имао проблем да уопште шутне на гол, а против Атлетика морате да шутирате што више, јер је тешко замислити да постоји бољи начин да се савлада Јан Облак, голман који је (спремите се сада) одбранио 30 од 32 ударца у оквир гола са којима се суочио у Лиги Европе (20 са Атлетиком, десет са Бенфиком).

Меч тек што је настављен после великог одмора, када је Атлетико Мадрид искористио један брзи напад (напад у офанзивној транзицији после лопте одузете у средњој трећини) и стигао до другог гола. Стрелац је, готово да се подразумева, био Антоан Гризман. Oн је тиме постао први Француз који је постигао два гола у финалу Купа Уефа или његове тренутне инкарнације Лиге Европе, али и у Купу шампиона, односно Лиги шампиона. Истина, Гризман није једини фудбалер Атлетика коме је то успело, пошто је Радамел Фалкао то урадио у финалима Лиге Европе 2010. и 2012. године.

До овог меча, у ери тренеровања Дијега Симеонеа (од јануара 2012. године), Атлетико је победио у 80 осто мечева у Лиги Европе, што је кудикамо најбољи проценат успешности. Већ тада је било јасно да овај однос тријумфа и нетријумфа неће бити негативно нарушен.

Било је извесно да ће Марсељ изгубити и треће финале у Лиги Европе/Купу Уефа, што је нешто што само још стоји у резимеу Бенфике, од које су, редом, бољи били Андерлехт (1983), Челси (2013) и Севиља (2014). Од Марсеља су бољи били Парма (1999) и Валенсија (2004, што је, до овог меча, било и последње шпанско-француско европско финале).

Марсељ је, у самом финишу, после раног центаршута Сансона и ударца главом Грка Митроглуа, погодио стативу, али моментум меча је већ толико био на страни Атлетика да практично нико на стадиону није уопште помислио да би тим са југа Француске могао заиста да постигне гол.

До краја, готово протоколарно, Атлетико је постигао још један гол (не, Гризман није учествовао), а овога пута то је било дело Габија. Протоколарна дешавања су настављена недуго затим, када је Фернандо Торес, који се опрашта од Атлетико Мадрида, ушао на терен уместо Гризмана коме су аплаудирали обе навијачке групације на прелепом стадиону у Лиону.

Највећи легат овог меча, вероватно, јесте колико је важан тријумф Атлетика за општи тренерски дискурс у Европи, у коме у последње време просперирају тимови који се бране са неком врстом бахате ноншалантности (Или сте, можда, мислили да су полуфинала Лиге шампиона са шест или седам постигнутих голова случаност?). Од тренутка када је Валер Жермен, нападач Марсеља, промашио веома изгледну прилику на старту меча, деловало је готово деспотки извесним да ће Атлетико победити у овом мечу.

Зашто? Зато што Марсељ промашио прилику. Отприлике толико по утакмици можете да очекујете против Атлетика који води Дијего Симеоне, апсолутни краљ Лиге Европе.