Дејан Станковић за РТС о репрезентацији, Светском првенству, Уефи...

Легенда српског фудбала и рекордер репрезентације по броју наступа у државном тиму за Радио-телевизију Србије говори о утакмици коју сматра најсрећнијом у каријери, оној коју би "волео да избрише", Младену Крстајићу, функцији у Уефи. Ко је "крив" што је исписао фудбалску историју у Интеру, шта је научио од Мориња, а шта ће он учити децу у свом фудбалском кампу...

Рекордер сте репрезентације са 103 утакмице. Три пута сте били на СП и једном на Европском првенству. Да ли бисте дали 50 утакмица, да имате 50 мање, а да је иза вас са репрезентацијом остао успех који сте, на пример, постизали у клупском фудбалу?

"Дао бих свих сто. Само бих деби задржао, а остало бих дао само да смо могли више да урадимо. Играо сам три СП, негде смо имали лошу срећу, негде смо лоше играли. У фудбалској каријери, можда бих једну утакмицу поновио, а то је утакмица против Аустралије 2010. године на Мундијалу. Мислим да смо ту доминирали, али нисмо имали среће на том првенству."

Када смо код репрезентације, ви сте били и први капитен репрезентације под именом Србија. Каква су ваша очекивања од СП у јуну и јулу?

"Светско првенство само по себи је јако тешко. Има много притиска и одговорности. Сваки противник може да те изненади и то уопште није лако. Ми играмо полуфинале са Костариком, финале са Швајцарском. Да скратимо сами себи муке и да се некако концентришемо. Нема без те две утакмице ништа. То треба да нам буде фокус, сигурно не треба да чекамо утакицу против Бразила и ту да пробамо да правимо неке бодове. Мислим да су прва и друга утакмица најважније за наш пролаз и наставак такмичења."

Шта може Крстајић као нови селектор и имате ли савет за њега?

"Младен зна, има огромно искуство. Делили смо свлачионицу дуго година. Зна и он сам колики је притисак, шта њега чека, шта чека целу групу момака и цео Фудбалски савез Србије. Зна он шта треба да ради. Треба бити мирне главе, бити уверен у себе, самим тим пренети на момке самопоуздање."

Скоро сте били у конкуренцији да уђете у Интерову кућу славних. Заједно са Зенгом, Матеусом, Роналдом. Колико је значајно то признање за вас као спортисту?

"Ја сам почаствован самим тим што сам ушао у последњи круг тог неког навијачког гласања. Моја прогноза је била Роналдо, Зенга и Мацола. Јер ставити ме у исти круг, поред Мацолиног имена, за мене је то већ била победа. Битно је шта си ти оставио за тај клуб где си играо и шта си оставио у срцу навијача. Биће још тих избора за Кућу славних, па и ако не уђем, ја знам шта сам дао и какав однос имам са навијачима."

Како је све почело? Раднички из Нове Пазове, Земун па Телеоптик. Да ли је истина да су вам у Земуну, још као клинцу, рекли да нисте баш талентовани?

"Не знам сад, да ли на срећу или на несрећу, али да. Рекли су, да не причам о именима. Почео сам у Новој Пазови, као клинац сам одиграо пар утакмица, после тога Земун, где нисам прошао пробу, па Телеоптик. У том клубу сам био годину дана код Драгана Шипке, онда сам прешао у петлиће Црвене звезде код Томе Милићевића, наредних седам-осам година до првог тима, у који сам ушао са само 16 година. Били су то феноменални и незаборавни дани."

Свој први гол у црвено-белом дресу постигли сте 1995. године против Будућности из Подгорице. Оборили сте рекорд Драгана Џајића, који је до тада био најмлађи стрелац у клупској историји.

"Не може се Драган Џајић никада престићи. Драган Џајић остаје Звездина легенда, 'Звездина звезда'. Феноменалан играч, неко ко је био пионир у стварању европске Звезде. Самим тим бити поред његовог и других имена је велика част."

Најмлађи сте Звездин првотимац. Многи су вас називали чудом од детета. И јапански новинари су вас тада снимали као чудо од детета. Да ли сте то и оправдали на мечу против Кајзерслаутерна у Београду када сте постигли два гола?

"Огромна прекретница. Седам дана пре тога у Кајзерслаутерну сам напунио 17 година. То је био реванш, где сам почео са клупе. Али чуда се дешавају. Дао сам тај гол, после у продужецима још један и то је била велика прекретница у мојој каријери."

Ваша година за памћење је 1998. Постали сте део тима снова Лација, са само 20 година.

"Са непуних 20 сам прешао. И не само прешао, већ на моје велико задовољство и играо. Играо сам са невероватним именима, са невероватним играчима, у једном клубу који је растао из дана у дан. Ја сматрам да смо и мало освојили колико смо били добри. Захвалан сам председнику Крањотију на поверењу. Памтим кад је рекао: 'Ето, потрошио сам толике паре за неког клинца кога уживо нисам ни видео.' После тога је остало да се сам трудиш, да радиш, да поштујеш пре свега себе и противника, тренере, колеге, јер се сваки рад исплати."

Уз вас је тада био Синиша Михајловић, као земљак и као ауторитет. Колико вам је то помогло као младићу који се обрео у тада најјачој лиги на свету, Серији А?

"Синиша ме је прихватио, заштитио, пријатељи смо, саветовао ме је, објаснио како функционише Серија А, како функционише живот у Италији и живот уопште, јер он је старији од мене десет година. Он је кум мојих синова. Неко ко их је крстио, у коме увек видим искреног пријатеља. Никад јачи карактер нисам упознао, него карактер Синише Михајловића."

После пет и по година у Лацију, и борбе многих да вас доведу у свој клуб, прелазите у Интер.

"Мало сам се посаветовао и са Синишом и са Манчинијем, који ми је тада био тренер. Сећам се Манчинијевих речи: 'Мали, иди у Интер, јер тамо можеш да напишеш историју фудбала.' Ето, обистинило се. Хвала му на лепом савету. Девет и по година, од 2004. до 2012. године, исписао сам историју Интера."

Пре осам година, 22. маја, славила је Италија, али је славила и Србија. Понели сте пехар за најбољи европски фудбалски клуб огрнути српском заставом. Постали сте прваци Лиге шампиона. Да ли је то и даље најсрећнији тренутак у вашој каријери?

"У тој екипи доста је било играча који су већ имали преко 30 година. То нам је био, не последњи воз, већ смо на стајању били. Крај. За многе играче, нас десет или дванаест, то је била последња шанса. Дали смо све од себе, вођени Жозеом Морињом. Били смо искусни, решавали смо све унутар свлачионице, без спољних фактора. Тако је дошло то финале против Бајерна. То је врх клупског фудбала, то је врх каријере. То је 13 утакмица, никад тежих. Мора много тога да се поклопи. Мозаик да се склопи. Јесте, то је најсрећнији дан, тиме си заокружио своју каријеру."

Док је Морињо руководио Интером, ви сте руководили средином терена. Сада у Манчестеру то ради Немања Матић. Зна се да Морињо поштује играче из Србије и ви сте у пријатељском односу са њим. Какво је ваше сећање на сарадњу?

"Ми смо сада пријатељи. Чујемо се. Покушава сада да створи један добар тим. Само довођење Немање Матића у екипу и давање толике одговорности, из тога се види какво поштовање има према играчима који су спремни да се жртвују за њега. Тако је било код нас у Интеру и то се препознаје и по неким играчима у Манчестер јунајтеду. Треба му веровати, треба га следити, јер он је неко ко може да ти дâ то за чим жудиш, ко може да ти донесе трофеје."

Ко је најкомплетнији играч са којим сте делили свлачионицу и терен?

"Хвала богу да сам имао дугу каријеру и да сам играо са одличним играчима, као што су Златан Ибрахимовић, Адријано, Мота, Весли Снајдер... Не могу да наведем све. Немања Видић, са којим сам играо у репрезентацији, најбољи је дефанзивац ког знам, који се родио у последњих 20 година у Европи и на свету. Дијего Форлан је играч који је за мене био играч плаве крви. Жао ми је што није дошао више до изражаја."

Ви сте се 2013. године опростили од фудбала, као играч. Ипак, остали сте у фудбалу, али у канцеларији као саветник председника Уефе Чеферина. Да ли вас у будућности можемо видети поред терена као тренера?

"Не. За сада не, искрено. За сада радим на развоју фудбала у Уефи. Спремање младих репрезентација којима треба помоћ, програм рада, едукација, да бисмо их спремили да после 16. године могу да уђу у такмичења, да би знали шта их чека, а не као мене да их изненади химна када сам са 16 дебитовао против Италије, хтео сам да побегнем у свлачионицу. Зато они, пре него што крену у квалификације за Европско првенство, имају сигурно двадесетак утакмица. То је неки посао којим се бавим последњих 14 месеци. Путујем доста, задовољан сам, лепо је радити са децом."

Да се вратимо на тај тренутак када сте чули химну Србије и када сте хтели да побегнете у свлачионицу...

"Нови Београд. Генерација '78. Прва права званична утакмица у репрезентацији, против Италије. Када је засвирала химна, дошло ми је да побегнем у свлачионицу. Победили смо Италијане са 2:1, а испоставило се да је из те генерације, и наше и њихове, изашло доста правих играча."

Ваш фудбалски камп на Златибору почиње са радом. Шта је потребно, какав рад, да неки нови клинци сутра буду, на пример, Дејан Станковић, Видић, Ивановић и други?

"Рад у Уефи са децом тера ме да исте принципе пренесем и у Србију. Пробаћу да пренесем своје искуство. Клинцима и клинцезама желим да дочарам како је седам дана живети као професионални спортиста. Шта је потребно да се ради да би дошао до успеха, да научиш да поштујеш свакога, да знаш све о фер-плеју, да знаш све о исхрани. Да радиш са правим људима, са едукаторима, да уживаш. Највећа захвалност ће ми бити када после седам дана изађе група и да сви буду насмејани. Биће ту мојих бивших саиграча, тренера. Научиће колико није лако, а колико је све забавно."

Не волите много да причате о свом хуманитарном раду, али јесте велики хуманитарац. Да ли је можда то и нека врста обавезе када је реч о нашим успешним спортистима?

"Јака реч је обавеза. То је оно како се осећаш. Не бих имао шта да коментаришем у вези са тим, осим да кажем – хвала богу да могу да помогнем. Увек има начина и увек има неко коме треба помоћ."

Шта данас ради Дејан Станковић?

"Све и свашта. Гледам да уживам са фамилијом, што више могу. Искористим прилику да дођем до Београда, да се видим са пријатељима. Промивишем камп 'Деки5'. У принципу, све са осмехом."

Да ли ваша мајка и даље сакупља новинске чланке о вама, што је почела да ради када сте имали 11 година?

"Доста тога има. Огромна кутија. Искористио сам то за 2010. годину, све њене исечке за књигу коју сам објавио под насловом 'Дејан'. И на то сам поносан. Ту је буквално препричано како је Деки порастао."

Да ли бисте нешто мењали у том одрастању? Да ли бисте нешто другачије?

"Ништа, само она утакмица против Аустралије, остало бих све исто."

Савет за клинце?

"Спорт је најбољи излаз који постоји. То знам, јер сам са седам година почео да тренирам, са 34 завршио и остао и даље у спорту. Моја деца се такође баве фудбалом. То ми је најбитније. Да одрасту у праве људе. Да знају вредност, да их не деле, да буду поштени и да буду прави људи."

Ко је Дејан Станковић?

"Један једноставан момак."

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 29. март 2024.
23° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво