Да ли фудбал заправо напредује и ко су његови "последњи самураји"?

Један од примера да компликованије и атрактивније немају знак једнакости са појмовима као што су лепше и боље, јесте некадашњи нападач "триколора" - Тјери Анри.

Фудбал је желео да се те ноћи 9. јануара 2012. године, при повратку легенде на "место злочина" поигра бројкама, али и срцима свих љубитеља фудбала. Играч са бројем 12, на 12 минута до краја меча, у свом 12. наступу против Лидса постиже исто толико голова против тог тима, у нападу који је имао 12 контаката са лоптом.

Он није морао да постигне спектакуларан гол петом, маказицама, шутом са 20, 30, 40 и више метара (иако је то знао и радио), да би био у конкуренцији за најбољег играча света. Он је неке једноставније ствари радио много ефикасније, упечатљивије, са много осећаја, у својој брзини, са великом дозом рутине.  

Остајемо у истом временском периоду, а новац, умишљена слава, селебрити статус, ноншалантност и препотентност, увелико су се увукли у фудбалске поре те нимало давне године и били изражени кроз појединце широм земаљске кугле. "Дерби дела Мадонина" играо се на стадиону у Милану, а на позорницу у 82. минуту ступа тада 38-годишњи "Ил Капитано", Хавијер Занети и поново као и "Тити" Анри, наизглед чини ништа посебно, компликовано и атрактивно. 

Фудбал данас заиста захтева огромну разноврсност од играча, дословце свака позиција је драстично промењена, а утисак је да тренери у недостатку свог, копирају туђи идентитет. Све је мање баланса у креирању тактике према играчима и селекцији играча према тактици, а све чешће налажење пречица до краткотрајног успеха.

Од голмана се уз стандардне способности траже и оне да са лоптом у ногама зна по могућству подједнако колико и многи његови саиграчи у терену, бекови морају да буду физички неуморни, а технички потковани као крила, од крила се пак очекује да бриљирају са обе ноге, да попут шила убадају одбрану и споља и унутра, да буду лаки на лопти, али јаки на ногама.

Самим тим, штопери се таквим променама морају прилагодити, позиција задњег везног играча доживљава огромну реформу, а нападач мора бити у стању да буде и лажна деветка, али и сидраш. Замисли и идеје данашњег фудбала су веома занимљиве, али реалност уме да буде ипак мало другачија, јер се поставља питање: Да ли је праведно то тражити од данашњих играча и има ли уопште кадра за тако нешто?

"Не бојим се оног који је тренирао десет хиљада удараца, већ оног који је један ударац тренирао десет хиљада пута" , цитат је легендарног Брус Лија који се у многоме може повезује са крилом минхенског Бајерна, Арјеном Робеном, који је још један пример лепоте једноставности.

Новац је учинио своје, окупио је невероватне таленте, играче невероватних способности и врлина, али на пар места и клубова. Створио је губитак многобројних ривалитета, верности и гашење жара. Жара који како код играча, тако и код навијача распламти љубав према фудбалу и направи спектакл и уживање, да ли се радило о петолигашком локалном дербију, или финалу Лиге шампиона пред стотину хиљада гледалаца. 

Уз поменутог Арјена, нема још много активних имена који чине "стару" школу фудбала и зато Буфон, Ибрахимовић, Чех, Тери, Рибери, Касиљас, Адуриз, Евра и још неколицина играча чине "последње самураје" овог спорта који су ту да са времена на време подсете на можда и златно доба најважније споредне ствари на свету, да спрече њено стагнирање и пад и да одабранима "пренесу бакљу" како би одржали есенцију ове прелепе игре.