Пораз од Марока – Србија неорганизована, немаштовита, неспремна за Мундијал

Ево нас поново. Нови „нови почетак". Ови обреди српске фудбалске репрезентације постали су чести као летње дугодневнице или, употребићемо очигледну а тиме и баналну аналогију, рођендани. Мало-мало-помало и оно што би требало да буде најбоље од фудбалске флоре и фауне Србије налази се пред некаквим новим свитањем.

Знате шта то најчешће значи, зар не? Да је било превише сумрака и ноћи у српском фудбалу у 21. веку.

Одлазак на Мундијал, па и успеси Црвене звезде и Партизана у Европи, пружили су наду, дали су повода делу јавности да се поверује у боље, а читавој владајућој номенклатури домаћег фудбала да то искористи и то предочи као аксиоматски истинито.

Али авај (а ово би, ако већ није, требало да буде доскочица и крилатица српског фудбала), отпуштање селектора који је одвео Србију у Русију на Светско првенство демонстрирало је да не постоје велики пројекти и велике идеје када је фудбал у Србији у питању. Постмодернизам вечито станује на фудбалским теренима и у фудбалским фиокама у Срба.

Дакле, нови „нови почетак". Три месеца пре почетка најважнијег фудбалског, а тиме и спортског глобалног надметања на свету доноси велику непознаницу. Како ће играти Србија?

Славољуб Муслин је унео неке очигледно и дуго разглабане новине, које су имплементиране са више или мање успеха али које су, опет такве какве су, донеле пласман на велико такмичење на којем Србија није била од 2010. године. Било је ту много негативних ствари, много непријатних омашки које је прикрио индивидуални квалитет српских играча и нешто слабије партије наших ионако нешто слабијих ривала из квалификационе групе (или сте, можда, помислили да су Република Ирска, Велс и Аустрија посебно јаке селекције?).

Свакако, о томе смо нашироко говорили. Баш нашироко. Муслин више није ту, али шта је остало? Шта је промењено? Ишта? Ништа? Све?

Две су врсте националних селектора. Они који усклађују, умирују и каналишу карактере великих звезда у својим тимовима, чиме креирају целину способну да генерише резултат. А ту су и они, а Антонио Конте је најбољи пример јер је урадио несхватљиво квалитетне ствари са лимитираном селекцијом Италије, који су веома ригидно и јасно тактички профилисани, који са собом доносе одређену филозофију коју беспрекорно примењују и чине тим бољим него што би он, као пуки збир својих делова, објективно требало да буде.

Младен Крстајић је одабран, наводно, јер процедура која је довела до његовог именовања остаје опскурна, зато што спада у ову прву групу. Био је велики играч који је играо у великим клубовима и који ће успети да укалупи велике играче који играју у великим клубовима данас.

Тако изговорено, звучи смислено. На терену...

На терену ствари сада стоје овако, односно Србија сада стоји овако. Базични 3-4-3 систем (3-2-2-3 у трећој и четвртој фази поседа, 3-3-3-1 у првој и другој) је напуштен, као и дефанзивна поставка која га је пратила (5-4-1 у средњем блоку). Младен Крстајић, са својим сарадницима у стручном штабу - присуство Милана Раставца, једног од најталентованијих младих тренера овог дела Европе, свакако радује – припремио је тим у базичном 4-3-3 систему.

Као пар "осмица", испред Немање Матиће, играли су Адем Љајић и Андрија Живковић, који са великим успехом игра на сличној позицији у екипи Бенфике.

Навална тројка је остала иста, са истом асиметријом у примарним кретањима – Душан Тадић је играо више између линија, Филип Костић је играо ближе аут линији, чувајућу нападачку ширину.

Душан Баста је почео као десни бек, док је Александар Коларов, након две године проведене на позицији крилног бека (спољни играч у формацији са три дефанзивца), поново био "само" леви бек.

Александар Митровић се користи као жариште напада Србије, у смислу да веома брзо током нападачког процеса вертикални пас иде ка нападачу Фулама, који онда „лејоф" додавањем ка Љајићу или Живковићу покушава да, како тренери воле да кажу, „отвара" терен саиграчима и помаже у оном основном – освајању терена.

Србија је покушала да се наметне психолошки, у смислу да је желела да натера ривала да игра на пуној половини, константно под притиском у 4-1-4-1 или 4-1-3-2 облику (Живковић и Љајић у првој линији поред Митровића). То, наравно, није функционисало најбоље, јер захтева другачије, иако једноставније, механизме него досадашњи пресинг модели „орлова". Времена да се то провежба напросто није било (пресинг је много, много више од "изађите високо и притисните противника!").

La Salida Lavolpiana је основна платформа за конструкцију напада Србије, која је креирана тако што се Немања Матић спуштао између централних бекова.

Ово је помагало у основи, пошто се Мароко бранио у 4-4-2 облику, али нумеричка предност није донела чисту прогресију лопте, пошто је српски тим практично био преполовљен.

Неадекватне дистанце међу играчима допринеле су веома слабим офанзивним везама, што је, заузврат, онемогућило да на лопти чешће буду Љајић, Тадић или Живковић.

Мароко је користио много додавања чији циљ је био, колико мењање угла напада, толико и дестабилизација српског дефанзивног блока током фазе брањења у средњој зони (када екипа стоји око центра игралишта). Иако је у неколико момената било неусаглашених кретања и кашњења у постављању корекција (дијагонална дефанзивна подршка играчу који излази у притисак на носиоца лопте), немогуће је не похвалити очувану хоризонталну компактност у овим тренуцима. Имајући у виду да Бразил игра са доста шаблонских напада који укључују управо те полупростор-крило или, чак, крило-крило промене, ово је свакако од велике важности.

На другој страни, Србија је имала подоста проблема да одбрани утрчавања трећег човека, као када је у 17. минуту Мароко веома лепо прошао по десној нападачкој страни користећи мрежу додавања која се научи најкасније до млађих пионира (крило-нападач-бек).

Србија је нападала путем брзих напада (напад у офанзивној транзицији након што се лопта одузме у средњој трећини терена), али је то чинила са недовољним бројем играча и није увек успевала да стигне до завршне трећине терена. То је логична последица чињенице да су номинална крила Србије, Тадић и Костић, играли веома ниско у већини дефанзивних фаза, пратећи бекове ривала. Ово је честа пракса тренера у Србији, али једна која је у великој мери превазиђена у елитном фудбалу – углавном се игра са позиционо оријентисаним бочним фудбалерима, уско постављеним, тек поред централних везних фудбалера (а ла Атлетико Мадрид).

Управо то одсуство играча у маневру, односно у три централна вертикална коридора, учинила је лакшим напад Марока који је довео до једанаестерца, након само једне од пар лоших и веома лоших реакција Максимовића.

Када је дошло до тога да Србија кроз контиуирани посед нападне гол противника, виђени су већ они болно уобичајени дефекти у нападачкој структури. Премало троуглова, превише играча на малом простору, немогућност да се лопта са бока брзо пребаци у центар и обрнуто, што је основ разноврсног и, као таквог, јединог одрживо успешног напада.

Живковић је оправдао своје укључење у тим са неколико веома интелигентних и технички захтевних додавања, којима је пробио и по две дефанзивне линије противника.

Управо једна таква ситуација била је шлагворт за напад који ће Србији донети прву прилику на мечу, али, на срећу, и први гол. Душан Тадић је био стрелац.

Али моментум није нешто што служи овај тим Србије (што је још једна, али забрињавајућа разлика у односу на квалификациони циклус).

Комбинација ужасних реакција дефанзиваца Србије донела је Мароку, тачније нападачу турске Малатије Калиду Бутаибу, прилику да главом шутне са пар метара.

Ничег превише импозантног није било у игри иза лопте Марока. Али и то ништа превише импозантно није било савладиво у оној мери у којој би морало да буде за селекцију која, макар декларативно, претендује да игра нокаут фазу Светског првенства. Тим пре што ће дефанзивни системи са којима ће се Србија сусрети у групи бити кудикамо комплекснији (од Бразила и "балканске" Швајцарске то и очекујете, али посебно изненађење вас очекује од стране тима Костарике).

Крстајић је полувремену направио промену. Уместо Живковића на терен је крочио Миливојевић, који је заиграо као први везни фудбалер испред дефанзивне линије, док је Немања Матић отишао једну линију испред (нешто слично је покушао Конте када је стигао у Челси, али је брзо одустао од те варијанте – изгледа да то нико није рекао селектору Србије).

Циљ ове промене морала је да буде протекција такозване „црвене зоне" (термин Отмара Хицфелда), односно међупростора између последње две дефанзивне линије, који је један од два најрањивија простора у дефанзивном блоку фудбалског тима (други је вертикални међупростор између бека и централног бека).

Али то напросто није функционисало, чак ни близу, чак ни на тренутак. Бесмислено је најбрајати колико је пута неко од играча Марока примио лопту између линија, окренуо се и кренуо лицем ка дефанзивцима Србије.

Било је лоше у првом полувремену. Друго је почело још горе.

Прилика за гол јесте створена, након утрчавања и „катбек" центаршута новог капитена Коларова, али Митровић, и поред квалитетног приласка лопти, није успео да исту пошаље у гол Мунира Мухамедија.

Одмах затим стигла је и прилика Костића, после прекида који је извео Љајић, чија мекоћа са лоптом је била један од лепших призора на игралишту Олимпијског стадиона у Торину.

Како је меч одмицао, облик Србије је све више постајао обични 4-2-3-1, са Матићем и Миливојевићем као дуплим шестицама, али то се брзо променило када је фудбалера Манчестер јунајтеда заменио играч Кардифа, Марко Грујић.

Уз апсолутно дужно поштовање свима и свему, али шта мислите како је, и у ком смеру, то променило игру селекције Србије?

Настављено је са изменама, када већ није било ма каквих других промена, свакако потребнијих. Тако је Гаћиновић заменио Тадића и Србија је заиграла са де факто два крила.

Хајлајт последње шестине утакмице, у контексту перипетијских писања и образложења у протеклих пар дана, догодио се када је Коларов напустио игру (ушао Обрадовић), односно када је капитенску траку узео Бранислав Ивановић, који је, знају све птице на свим гранама, и био њен власник у протеклом периоду.

У финишу сусрета на терену се нашло места и за Пријовића, али у толико недефинисаној улози да би било неозбиљно назвати овај последњи систем Србије као један са два нападача. Нападач ПАОК-а се кретао око Митровића, али без икаквог назнака раније припремљеног плана деловања њих двојице у истом тренутку на терену. Уосталом, реч је о нападачима веома сличних сетова атрибута, те је и сама идеја о некаквом партнерству (у 4-4-2, 4-3-1-2, 3-3-2-2 или било којој другој формацији која дозвољава постојање два центарфора истодобно на терену) илузорна.

На крају, можемо да констатујемо и артикулишемо наду да, заправо, није крај. Да ће Србија прво прихватити потребу да што пре напредује, а онда и да кроз синергију анализе и рада између утакмица то и постигне.

Јер лепо је играти на Светском првенству. Још је лепше спорадично тамо и победити. Па још играти и нокаут фазу (што се није догодило тачно две деценије)...

Али за то је потребно више од овога у Торину. Много више.